Кијана Николајева: ВЕЛИКОДУШНО. ХВАЛА!

Књига је од стране аутора замишљена као „извештај о ономе што се догодило у руској књижевности“ за последњих 13 година. Али се испоставило, прво, да није само у руској, друго, да није само у књижевности, а треће, да није само за последњих 13 година. И ако сте ви, као и ја у почетку, расположени да читате искључиво књижевно-теоријски рад, књижевну критику, онда вас уверавам, бићете или благо разочарани, или снажно награђени. 

У уводу „Од аутора“ Прилепин изјављује: „Данас сам изгубио претходну литературну свеприхватљивост. У овој књизи нећу чак ни имитирати благост погледа. Али још увек умем да страсно читам књиге и способан сам да се усхитим туђим талентом.“  

Он уме да се одушеви, то је истина. Тешко је наћи неког дарежљивијег у наклоности према колегама по перу. Уосталом, тежe је наћи неког оштријег према противницима – такође.  

А прво поглавље – „По класици“ – то су три огромна литературна имена, лично важна Прилепину: Распутин, Проханов и Куњајев. Овде готово да нема цитата и не разматрају се конкретна дела. То је панегирик, здравица, раскошни тостови. Монолитне стене се разматрају у целини. Парадне портрети на платну од два метра. Љубав Прилепина према ова три велика старца – то је „задивљујућа џентлменска верност“, како он сам формулише, не о себи.

После прве три главе – нагли скок са високог на ниски стилски регистар. Поглавље „Лекције биографије“ посвећено је онима који од Прилепина неће добити нежности. Први на реду је Дмитриј Биков, „буљооки господин, `научен` да говори гласом Мајаковског“ (износећи бесмислице у име Мајаковског у написаној биографији песника). Бикова ту буквално хватају за језик, утапајући га у његове глупости и незнање.  

Ако су поглавља о Распутину, Проханову и Куњајеву – готово свечана излагања на подножју споменика, онда је поглавље о Бикову – телефонски разговор с бившим другом или писма са свим притужбама, које ће Биков, наравно, прочитати, али прочитаће их по-женски: правећи се да их није прочитао.  

И високи и ниски стил у овој књизи – то је сведочење да аутор не говори о књижевности, него о личном. Одушевљење, огорчење, разочарање, иронија – то су осећања живог човека, изазвана другим живим људима. Али овде ћемо прекинути хронолошку логику и престати са препричавањем књиге.

Дакле, на шта она подсећа? На весеље за столом!

За столом седи Прилепин, ми, његови читаоци, неколико књижевника, којима се он понекад обраћа лично преко трпезе. На почетку, као што је речено, чули су се раскошни тостови. Сви за столом су се мало опустили, разговор се спустио на немарне колеге – „не, замисли шта је он направио“. Потом се у сећање враћају „анегдоте“ – апсурдне животне ситуације, такође повезане с неким познаницима. Неко глуп подноси претерано самоуверену примедбу да је пронашао кључ за разумевање нечег важног. Прилепин се смеје: „Кључ! Он је пронашао кључ! Погледајте тог Пинокија!“

После тога поново је ред да се одржи свечани тост – хвале учитеља, старешину, Јузефовича. „Спољашња ненаметљивост људске мудрости, умеће да се истина пронађе не у целини, већ у детаљима, одсуство и најмањих покушаја да се удовољи читаоцу, – ето зашто волим прозу Леонида Јузефовича“, – каже Захар.

Затим опет – расута имена. Гласине, ко је коме жена / унук / бивши муж. Муж једне – обесио се у дачи у Переделкину 1995. године и оставио белешку: „Пробуди се, народе, и свргни клику“, а она – хоп, и постане стари антисоветски активиста. Они што седе за столом замишљено климају главама. 

Прилепин неколико пута покреће разговор о суседној земљи, а гости се међусобно погледују – као, узјахао своју омиљену тему. Прилепин прекида: „Неки ће рећи: опет ће сад почети о Украјини. Одмах ћу се усудити да оспорим: не, ово није књига о Украјини. Она је о томе какви не смемо постати – али, нажалост, стално покушавамо“. 

Изненада – узвик: хеј, види ово овде! Пронађен је нестали рукопис Лимонова стар тридесет година! А ми: па да ли је могуће! И шта, и шта је тамо?

Затим наступа онај степен пијанства (наравно, од разговора), кад на смену именима и чињеницама долазе идеје, кад сви за столом постану помало филозофи. „Руски роман – он је, знате, такав: или га читаш, или он чита тебе. И не чита, већ усисава, и после те прогута са свим цревима.“

И тако теме скачу једна преко друге, имена се крећу у кругу, смех се смењује дубоким разговором – све као за време обичне седељке.

Прилепин је, чини се, потпуно лишен зависти према колегама: „Ово [други роман Сергеја Самсонова] је посебно запањујуће: нема ни тридесет година – а такво завидно мајсторство. Признајем, помислио сам да он пише боље од мене, – и нисам се превише због тога разочарао“. 

Прилепин понекад сурово констатује: „У књижевност су масовно ушли маргиналци, менаџери, мачои и остали мудозвони. Довели су девојке и пријатеље. Дуго времена просечна прича писца, отприлике нашег генерацијског профила, могла би да се зове генерализовано `Како сам је повалио‘ – то је постала главна тема књижевности. Међутим, постојала је и додатна тема – `Како ми није дала‘“.

Он руши Солжењицина његовим сопственим цитатима. Ако сте, као и ја, веома давно последњи пут узимали у руку књиге заслужног дисидента, очекују вас чудна открића, припремите се. „Искрено се залажем за то да код нас пуштају читање Солжењицина на свим централним радиостаницама. Пожељно – не наводећи име аутора. Уверaвам вас, милиони слушалаца радија ће бити у шоку. Помислиће да је неко заузео радиостаницу“.

Кроз целу књигу Прилепин тражи и гради хијерархије. Литерарне хијерархије – то је ред, то је структура, то је стремљење руског човека ка правди. Увек су желели хијерархије. Литерате се упоређују и калибрирају једни са другима, еволуирајући, организујући јавна или тајна такмичења за првенство. Песник песнику – јединица мере.

Прилепин је категоричан: „Ако ћемо одмах директно, Френзен је данас најбољи писац на планети“. Ето тако.

„Доњецка песникиња Ана Ревјакина – главни песнички глас Донбаса“. Краљ и краљица – крунисани! 

Прилепин говори само о темама које га интересују, које га муче. Да, књижевност, а плус – Украјина, и још – они који су отишли, пљујући на Отаџбину из иностранства, и још – либерали, који су по неком праву присвојили омиљене песнике, и још – шездесетници који су надгласали целу величанствену руску поезију друге половине века, па опет либерали и све муке које од њих потичу, и још – историја две Кореје и рушење митова о Лењину, најпознатијем Русу на планети. 

„Са непрекидним стидом пратим како не само политичари (најподлији део човечанства), не само уметници и музичари (најглупљи и најсреброљубивији део буржоаског олоша), већ и писци у хору подржавају било коју замисао бачену у друштво, као таблету у чаши воде: од сто четрдесет родова – до вечног рата са Русијом, која је по дефиницији зло“.

Прилепина иритирају романи без људи и без костију (с) и људи без мишљења. Понекад им се обраћа преко стола: „Надежда Михајловна. Ви сте одрасла руска особа. Ви умете много више него они на које узалуд гледате. На крају крајева, ви имате отаџбину.“

Он такође веома прецизно уочава оно што недостаје руској књижевности и књижевности уопште: „Саздавање женског карактера, описаног не мушкарцем, већ самом женом, и даље остаје више него актуелна тема уметничких истраживања.“ Он генерално не прихвата женску прозу. Тако и пише – нема је. „У сваком случају, у Русији нема националне женске прозе. Где је жена – жена, а мушкарац – мушкарац. Где супруга чека мужа из рата и верује у исправност пута који је он одабрао… Где мајка има право да васпитава, нећете веровати, ратника.“

Али у другим поглављима ублажава тон и с таквом осетљивошћу чита девојачке текстове, с таквим признањем умећа – женска, да не остаје никакве сумње: Прилепин разговара са женама као с равнима. Само што од њих очекује још веће висине.

Завидљивци воле да посумњају – као, па нормалан човек не може писати толико, читати толико и тако често издавати књиге. Међутим, вреди прочитати „Чет-нечет“ да бисте се уверили да нико осим Захара Прилепина не би могао ово написати – толико је то лично: његова запажања, његови утисци, његове претензије, његове љубави, његови лични рачуни.  

Захвална сам Прилепину за парадоксално тачне дефиниције, за свој смех при читању, за изводе на тринаест страница, за наведене речи светитеља Николе Српског и неколико мени потпуно нових имена. Ништа друго не преостаје него потражити „једну од најважнијих руских поетских књига за протеклих четврт века“ и купити последњи амерички роман најбољег писца на планети.  

Била је то великодушна трпеза, хвала.

(vnnews.ru; превео Ж. Никчевић)