ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДВА СВЕЦА, „ПРОНЕВЕРИТЕЉИ НОВЦА“: ВЛАДИКЕ НИКОДИМ МИЛАШ И ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УМЕСТО УВОДА 

Историја Православне Цркве била је пуна случајева лажних оптужби на рачун правих људи, чак и светаца. Не пева се случајно у току Великог поста:“Избави ме од клевете људске, и сачуваћу заповести Твоје.“ Зашто се то дешава? Одговор је једноставан: где нестане духовног расуђивања, ту се истина лако замени или лажним јединством, по моделу Синедриона ( боље је распети Христа, него изгубити власт над Израиљем), или клеветничком кампањом („Црне ти очи у глави“), или организованим притиском који делује као „јавно мнење“ ( то се данас зове „спиновање“). 

Таквих је случајева ( не мало! ) било и у 20. веку.

КАКО ЈЕ СМЕЊЕН ВЛАДИКА НИКОДИМ?

Пред нама је случај новоканонизованог владике далматинског Никодима Милаша, који је био један од највећих српских архијереја новијих времена, човек који је био трн у оку хабзбуршком двору и папистима који су желели да поунијате православне Србе. Срби су у њему имали блиставог канонисту, црквеног историчара и организатора, признатог у целом православном свету.  Његово смењивање било је плод непријатељства иноверних удруженог са унутрашњом слабошћу православних у Далмацији. Иноверни не би успели у својој намери да смене владику Никодима да међу Србима нису нашли лоше карактере и продане душе. Читав случај је постао драма у којој се лични углед једног архијереја судара са интересима власти, црквеним интригама и јавним оптужбама. 

Према историјској анализи Љубомира Дурковића–Јакшића, низ догађаја који је довео до Милашевог пада почиње у раздобљу после објављивања његове расправе Рукоположење као сметња браку, када је, по Дурковићу – Јакшићу, „дочекан на нож“ и нападнут „неприхватљивим начином у научној критици“. Али пресудан ударац не долази са те стране, него кроз финансијски скандал у епархијској Конзисторији. Доситеј Јовић, службеник Конзисторије у монашком чину, који је био и благајник, уживао је Милашево поверење, а због епископове заузетости научним радом и епархијским пословима изостајала је непосредна контрола његовог рада. Јовић је одуговлачио са предајом касе, а потом је откривено да је новац трошио „за своје неке личне ствари“. Државна комисија је на крају утврдила да „у каси фали 73.000 круна, и да је узрочник тога мањка сам Јовић“, после чега је Јовић поднео оставку и потом извршио самоубиство. Дурковић – Јакшић наглашава да је то Милаша „тешко потресло“, јер је све представљало „велики удар угледу Православне цркве у Приморју“. 

Уместо да одговорност буде на ономе ко је злоупотребио касу, борба се покреће против самог владике Никодима. Намесништво,„да би оправдало своју службу“, покреће дејство против њега, док новине, нарочито сплитско Naše jedinstvo, користе Јовићев случај да критикују Милаша што није вршио бољу контролу. Придружују се и поједини српски интелектуалци, свештеници и калуђери у Далмацији, који објављују брошуру против њега, а неке црквене општине шаљу „резолуције“ са захтевом да се Милаш „одмах“ уклони са столице. Тако се појединачни скандал претвара у шире организовани притисак, а Милаш схвата да иза свега стоје бечке ( римокатоличке ) власти које су „подбуњивале ове неразумне Србе“. Услед таквог стања он одлази у Беч, сазнаје да је Намесништво престоницу о његовом случају „информисало на свој начин“, због чега 21. децембра 1911. подноси оставку цару Францу Јозефу. Дурковић Јакшић бележи и његово унутрашње олакшање: „Тада је Милашу тек лакнуло кад је сазнао да није ‘више далматински владика’.“ 

Владика Никодим није био „случај пораженог човека“, него архијереј чију величину потврђују његове хришћанске реакције на клевету и прогон. Протестовао је цео православни свет, посебно у Русији. Кијевска духовна академија га именује за почасног члана, као и Словенско добротворно друштво у Петрограду. Српске новине такође жале Милаша и критикују узрочнике његове оставке. Значајно је и то што чак и лист Naše jedinstvo, који је раније писао против њега, после његове оставке признаје да је „против Милаша била струја онолико јака и све то јача, колко је он већи као ауторитет у Православној цркви“. У том осврту изнета је и шира оцена да ми сами „обарамо оне чија имена значе“, па се управо заслужнији људи нападају безобзирније него обични. Тако је Милашев случај био не само лична неправда, него показатељ дубље болести јавног и црквеног живота. 

Објављена је и Милашева посланица свештенству и народу Далматинско-истријске епархије. У њој он свој двадесетједногодишњи рад описује као настојање „да вијерно служим Светој цркви и да радим о утврђењу и напредовању православне вјере“, о „угледу и благостању“ свештенства, о образовању подмлатка и о „уздржању вјере и морала у народу“. Затим додаје: „Да ли сам ја у свему и успио, судиће историја.“ О себи у личним односима каже да му је „савјест чиста“, да никоме није намерно зло учинио, нити је поступао из „хатара или личних побуда“, него „увијек по правди и правици“. На крају, опрашта свима и моли да и њему буде опроштено. После свих „трзавица“, Милаш се у Дубровнику, „оронуо физички, али умом здрав“, предаје „сав у тишини и миру књизи“.

Његова слава траје до данас. Његови гонитељи су давно заборављени. 

СЛУЧАЈ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ 

Године 1962, Синод Руске Заграничне Цркве послао је Светог Јована из Брисела у Сан Франциско, где је требало да преузме управу. Поглавар Заграничне Цркве, митрополит Анастасије, био је под снажним притиском оног дела епископата који је гонио владику Јована, тако да често није ни знао о чему је реч. У питању је био случај у коме се формална црквена власт нашла под дејством организоване групе која делује против светог архијереја. 

Када Свети Јован стиже у Сан Франциско, први сукоб избија око финансијског пословања. Постојећи парохијски савет је одбио да му покаже књиге финансијског пословања, а и онда, када је коначно успео да дође до њих, покушали су да му их „истргну из руку“. Владика Јован је затим утврдио да књиге нису вођене на регуларан начин, па их је ставио на увид и позвао све да подмире заостала дуговања. Понавља се образац сличан ономе из случаја Никодима Милаша: спор око управе и финансија не остаје на техничком нивоу, него постаје повод за отпор према епископу који захтева чисте рачуне и одговорност. 

Изгледало је да је све „легло“: Владика Јован чак је могао да запише да је Велики пост протекао уз „велико духовно одушевљење“ и да су односи међу вернима били изглађени, тако да су људи догађаје од претходне године већ сматрали „прошлошћу“. Међутим, људи из парохијског савета су наставили да плету своје мреже. Тако је испало да је спољашњи мир био привремен, а да је у позадини већ трајало организовање отпора против епископа.

Ситуација се потом нагло заоштрава. Чланови постојећег парохијског савета, схвативши да ће на изборима бити прегласани у односу два према један у корист оних који су слушали и уважавали архиепископа Јована, одлучују да по сваку цену спрече одржавање избора. Они су ишли чак у државни суд и тамо издејствовали забрану избора. Владика Јован је забележио како му је, одмах после вечерње службе, уручен позив суда и забрана да сазове скуп за избор парохијског савета и да потписује уговоре о наставку изградње саборног храма. У исто време, претходни савет је оптужен за губитке у финансијском пословању, а он сам за то да је тај савет штитио. Тако се унутарцрквени спор преноси на световни суд, а духовни ауторитет архиепископа бива увучен у правни и политички оквир који му је споља наметнут. 

После почетног отпора парохијског савета, који је одбијао да покаже финансијске књиге, као и после судске забране избора и блокаде новог савета, криза је почела да излази из оквира локалне заједнице и да погађа читаву Заграничну Цркву. У свакој парохији постоје незадовољни људи, али је у Сан Франциску нешто друго било у питању: требало је створити уједињену групу незадовољника која ради час у одбрану локалне црквене власти, час против ње, час у сагласности са канонима, час противно њима, али увек једнодушно и упорно против владике Јована. То више није била само локална појава, него нешто чиме руководи завереничка група блиска Синоду.  С обзиром да је народ волео Светог Јована Шангајског и знао да је, како српски народ каже, поштен као Сунце, ауторитет Синода је обиљно пољуљан. Оно што се догодило у Сан Франциску претило је да угрози постојаност читаве Заграничне Цркве, и да донесе отпадање дела пастве од вере.

Свети Јован Шангајски се обрео на суду. Бранио се „по монашки“-ћутањем. Уз њега је био велики Србин, ученик Владике Николаја, владика едмонтонски Сава ( Сарачевић ). 

Три угледна листа града Сан Франциска ( Chronicle, Examiner и News Call Bulletin) пратили су читав случај, а Examiner је чак објавио и фотографију архиепископа Јована у судници. Суђење је трајало четири дана, а свакога дана судница је била препуна. Уз архиепископа Јована били су, поред Србина Саве, и епископи Нектарије и Леонтије, који је дошао чак из Јужне Америке, као и свештеници и игуманија Аријадна. 

Архиепископ Јован није показивао ни трунку бриге о себи, нити егоистично схватање црквеног јединства као своје „суперисправности“. Загранични Руси у њему нису имали борца за власт или човека који брани свој положај власти ради, него архијереја чије понашање остаје истински побожно и онда када је опкољен тужбама, клеветама и нападима. Опет је пред људима била слика страдања светог човека унутар црквеног система који је захваћен организованим притисцима, странчарењем и борбом за утицај. Он ни једну оштру реч није рекао о онима који га клевећу, а када су га питали ко је крив за сукоб, говорио је:“Ђаво“. 

Ипак, важно јe уочити: корен проблема није био у појединачном неспоразуму, већ у постојању организоване групе која има власт и утицај над осталим епископима и на све могуће начине намеће оно што она хоће. Тако спор око архиепископа Јована постаје пример унутрашњег сукоба који користи искључиво непријатељима црквеног јединства.

После свега, митрополит Анастасије долази на Западну обалу да би помогао да се нађе решење за кризу и да би подржао архиепископа Јована без уплитања његових противника из седишта Синода. Управо у време када судија О’Деј разматра своју пресуду, а митрополит Анастасије одлучује како да поступи, изведен је Хендлов ораторијум Соломонов суд, „о доношењу праведне одлуке“. Сасвим символично…

Свети Јован Шангајски је, наравно, ослобођен од свих оптужби. Ипак, процес му је нанео велику душевну рану, и он се ускоро упокојио, 1966. године. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Најтежи сукоби у црквеној и духовној историји не почињу увек отвореним нападом на догмат или на врлину, него кроз извртање, замену теза и стварање неповољне атмосфере око личности која неком моћнику, или моћницима, на овај или онај начин смета. То се управо и види у случајевима Никодима Милаша и Светог Јована Шангајског. 

Код Никодима Милаша, финансијски преступ Доситеја Јовића није остао ограничен на одговорност самог кривца, него је постао средство да се пољуља углед епископа и целе Цркве у Приморју. Код Светог Јована Шангајског питање финансијских књига и парохијског савета прераста у судски спор, „медијски случај“ и кризу која прети јединству Заграничне Цркве. 

Истина не страда само од отворених непријатеља, него и од „јединства“ у прогону инакомислећих, од духовне лењости која бежи од моралног избора, и од умећа да се споредна ствар претвори у „јавни доказ кривице“. Велики јерарси постају предмет организованих кампања управо онда када постану довољно значајни да сметају силницима овога света. Верност истини подразумева расуђивање, а где расуђивања нема, ту лако настане и клевета и прогон оних који се не уклапају.

Ипак, над сваким хаосом, над сваком, по речи Његошевој, „грдном мјешавином“ – „опет умна сила торжествује“. То је сила Логоса Христа, Који је Смисао човека и света.

Да поновимо: владике Никодим и Јован су у календару, а њихове гонитеље покрио је заборав.