Никита Сјундјуков: СУПРОТСТАВЉАЈУЋИ СЕ СМЕРДЈАКОВУ. О СИЛИ ХРИШЋАНИНА

Током минулог поста трудио сам се да посветим време духовној литератури. Читао сам Добротољубље, Јеванђеље по Матеју, коментаре на њега. Чланак испод је плод тог читања. Посебно, неочекивано сам пронашао пут до решења једне од загонетки романа „Браћа Карамазови“. Та загонетка дуго времена није ми давала мира. Најпре је износи Смердјаков, а потом Велики инквизитор.

***

У једној знаменитој сцени романа „Браћа Карамазови“ Смердјаков се подсмева Христовим речима о вери као зрну горушице, које може да помери брдо са свог места. Као, ако би таква вера заиста била могућа, тада би сваки искрено верујући имао бајковиту моћ. Рецимо, ако би хришћанин био заробљен код муслимана, могао би се спасити само чином вере, наредивши брду да згази његове мучитеље. Али то се не догађа. „Нико у наше време, не само ви, већ заиста нико, од највиших лица па до самог последњег сељака, неће моћи да планину гурне у море“, – веома доследно примећује Смердјаков. И резимира: „Онда, кад је тако, кад испада да су сви остали без вере, зар ће онда све те остале, то јест становништво целе земље, осим тамо некаква два пустињака, зар ће све њих проклети Господ, и зар ником неће опростити он, у свом толиком милосрђу?“.

Смердјаков пред својим слушаоцима изводи исти онај трик који је некада користио сам ђаво, искушавајући Христа у пустињи. „Онда га је ђаво одвео у Свети град, поставио га на врх храма и рекао му: Ако си Син Божји, баци се доле јер је у Светом писму написано: ’Он ће заповедити својим анђелима за тебе, да те својим рукама понесу, да ногом не би о камен запео.’“

Христов одговор је добро познат: „Написано је и ово: ’Не искушавај Господа, Бога свога.’“ (Мт. 4:5–7), то јест не тражи од Бога празна, непотребна, произвољна чуда. Током крсних мука Спаситеља, јеврејски народ ће Му поново поставити ово ђавоље искушење: „Ти који цркву разваљујеш и за три дана начињаш помози сам себи; ако си син Божји, сиђи са крста. А тако и главари свештенички с књижевницима и старешинама подсмевајући се говораху: Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста па ћемо га веровати. Он се уздао у Бога: нека му помогне сад, ако му је по вољи, јер говораше: ја сам син Божји.“ (Мт. 27:40–43).

Фјодор Павлович Карамазов је ужаснут логиком Смердјакова, називајући је језуитском. Према закључку који слуга изводи, сваком хришћанину су дозвољене све врсте двосмисица. Ако би се хришћанин нашао у заробљеништву код муслимана, који од њега захтевају да се одрекне Христа, ради спасавања свог живота, он би могао на то пристати, унапред знајући да ће касније поправити свој грех пред Господом упорним покајањем. Наравно, Смердјаков није сам дошао до ове логике – иако, треба признати, он за њу налази сјајну илустрацију. Ипак, у речима слуге јасно је видљив утицај Ивана Карамазова и његових „инквизиторских“ идеја. Разматрајући пред Христом понуђене Њему ђавоље дарове, Инквизитор каже:

„О, ти си тада схватио да би, ако направиш само један корак, само један покрет да се бациш доле, тиме онога часа кушао Господа, и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је искушавао. Али, поновићу, има ли много таквих као што си ти? И зар си стварно могао помислити, макар на тренутак, да ће људи имати снаге да издрже такво искушење? Зар је људска природа тако створена да одбаци чудо, и да се у тако страшним животним тренуцима, у часовима својих најстрашнијих, основних и тешких душевних колебања, преда само слободној одлуци срца? […] Шта је крива слаба душа што није у стању да прими толико страшних дарова? И зар си ти заиста долазио само изабранима и за изабране?“

У разговору са оцем и браћом Смердјаков само понавља осуђујућу пресуду Инквизитора према Христу. Као и Инквизитор, слуга указује на чудотворну моћ коју је Христос имао и коју је заповедио својим ученицима – ту исту веру као зрно горушице; као и Инквизитор, слуга заступа страну слабих душа, које нису у стању да прихвате „толико страшне дарове“, односно страну оних људи чија вера не покреће планине. Иван је преварио Аљошу: тврдио је да ће млађи брат бити први слушалац његове поеме, док из горенаведеног постаје очигледно да је пре Аљоше ту улогу добио Смердјаков.

Дакле, колективна оптужба против Ивана Карамазова, Инквизитора и Смердјакова у погледу хришћанства може се у општем облику формулисати овако. Христос је саблазнио људе својом чудотворном силом, међутим, у критичном тренутку Он не само да је одбацио ту силу, већ је и заповедио својим ученицима да поступају на сличан начин, да прихвате свој лични крст. Шта можемо одговорити на ову оптужбу са становишта Јеванђеља? Као и сви лукави људи, Иван Карамазов и Смердјаков су селективни у читању Светог писма. Они усмеравају пажњу слушалаца само на оне епизоде које срећно илуструју логику коју су изабрали, игноришући целину текста. Тако је у случају искушења Христа у пустињи, тако је и у случају речи о зрну горушице. Међутим, између ових епизода у Јеванђељу постоји још један изузетно важан заплет, посвећен истој теми.

Апостоли плове по мору, њихову крхку лађицу љуљају бурни таласи. И онда виде Христа, који корача према њима по воденој површини. А Петар му рече: „Господе, ако си то ти, заповеди ми да дођем до тебе по води.“ Исус му рече: „Дођи!“ Петар изађе из бродића те, ходајући по води, крене према Исусу. Али, видевши јачину ветра, уплаши се, те поче да тоне. Он повика: „Господе, спаси ме!“ Исус одмах пружи руку, дохвати га и рече му: „О, маловерни, зашто си посумњао?“ (Мт. 14: 28–31).

Смисao ове епизода одјекује речима Христа о зрну горушице. Да ли је Христос изгубио своју моћ због тога што је Петар посумњао? Не, па ипак, сам Петар може примити ову невидљиву моћ само онда када у њу верује, више него у било шта друго: више него у силу ветра, у ударање таласа, у ужас морских дубина. Делотворност чуда зависи од вере човека у њега. Вера претходи чуду. Или, како је сам Достојевски формулисао овај закон: „Код реалисте вера се не рађа из чуда, већ чудо из вере. Ако реалиста једном поверује, онда он управо по свом реализму мора неизоставно допустити и чудо“.

Али то уопште не оповргава речи Смердјакова. Може се искрено веровати – и планина ће ипак упорно стајати на свом месту. Међутим, постоји интуитивна разлика између уништавања непријатеља помоћу планине која се креће и ходања по води. У кретању планине постоји чврсто свесно осећање личне моћи. У ходању по води нема ни трага спокојства – на његовом месту налази се ризик, безумна спремност да се живот преда Господу. Слика ходања по води иста је као слика трчања по ивици бритве: то је најекстремнија напрегнутост, где један погрешан корак, једно мало сумњичење може бити смртоносно. У том смислу, ходање по води је у потпуној супротности са управљањем планинама. У првом случају предајеш свој живот Богу, у другом – сам претендујеш на улогу божанства.

Па зашто онда Христос употребљава ту несрећну метафору? Обратимо се контексту. Отац долази Христу и тражи да помилује његовог сина, који је опседнут демонима. Он указује да се раније обраћао са истом молбом Христовим ученицима, али они су остали немоћни пред силом демона. Апостолска немоћ Господа раздражује: „О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети?“ (Мт. 17:17). Који је узрок Његовог гнева? Није у одсуству вере као такве, већ у неправилном разумевању природе те вере. „А овај род се изгони само молитвом и постом“ (Мт. 17:21), каже Христос, указујући тиме да је критичан услов моћи, која се даје вером, спремност да се иде за Њим, Његовим путем, носећи свој крст, сличан Његовом крсту. Вера је смирење и покоравање своје воље вољи Господњој, предавање своје судбине Њему, а никако произвољно стварање чуда по наруџбини.

Зато искрено верујући човек не тражи од Господа да помера планине, да шаље себи у помоћ легионе анђела или да се скине с крста. Снага хришћанина не лежи у земаљској моћи, коју узалуд тражи Смердјаков, већ у спремности да прихвати благи јарам и лако бреме, које му је припремио Христос. Снага хришћанина је у свести да Господ пребива овде, поред тебе, где год да се нађеш: у непријатељском заробљеништву, на ивици провалије или, што је чешће, у низу тривијалних животних проблема. Он је поред тебе, и Он ће остати поред тебе до краја века.

P.S. 

Узгред, „језуит“ Смeрдјаков није случајно узео као пример искушења заробљеништво код непријатеља. У јануару 1877. године Достојевски објављује у „Дневнику писца“ чланак „Фома Данилов, мучени руски херој“. Чланак почиње овако: „Прошле године, у пролеће, у свим новинама пренето је саопштење које се појавило у `Руском инвалиду` о мученичкој смрти потпоручника 2. туркестанског стрељачког батаљона Фоме Данилова, заробљеног од Кипчака и варварски убијеног након бројних мучења, 21. новембра 1875. године, у Маргелану, зато што није хтео да пређе у њихову службу и у мухамеданство. Сам хан му је обећао помиловање, награду и част ако пристане да се одрекне Христа. Данилов је одговорио да не може издати крст и да, као царски поданик, чак и у заробљеништву, мора да испуни своју дужност према цару и хришћанству. Мучитељи, измучивши га до смрти, били су изненађени снагом његовог духа и назвали га батиром, односно на руском богатирем.“

О овој сили – сили смирења, верности, спремности да се жртвује – говори Христос, користећи метафору горушичног зрна. Али ову силу одбијају да признају интелигент Иван Карамазов и лакеј Смердјаков, видећи у њој нешто дивље, примитивно, непросвећено. „Ово није свет наш; друга је ствар када се сила показује интелигентно, свесно. Има, каже се, и других страдалника и других снага, има и идеја безмерно узвишенијих – идеја општечовечности, на пример…“. А ову истинску силу хришћанина добро познаје и признаје обичан руски народ. Њу, иначе, поштује чак и муслиман. Размишљајући о овоме, Достојевски се супротставља и свом Инквизитору, његовом указивању на мали број изабраних, „спасених“, и безбројну војску слабих, неспособних да преузму Христов крст. Све је сасвим супротно: управо они који себе сматрају „изабранима“ – просвећени људи, уздигнути изнад предрасуда свога доба – показују се неспремним за тај изузетни подвиг вере, који је тако широко распрострањен међу обичним руским народом. 

„Па зар бисмо ми да учимо народ вери у самог себе и у своје снаге? – закључује Фјодор Михајлович. – Народ има своје Фоме Данилове, и њих је хиљаде, а ми, ми уопште не верујемо у руске снаге, и ту неверицу сматрамо највишим просвећењем и готово врлином. Па чему онда, коначно, можемо некога да поучимо? Ми презиремо, готово до беса, све оно што наш народ воли и поштује и чему теже његова срца. Па какви смо ми онда народољупци?“

(s-t-o-l.com; превео Ж. Никчевић)