Тајана Потерјахин: Смрт у постхришћанско доба

Сироче на мајчином гробу, дело Уроша Предића (Фото: Wikimedia commons/Public domain)

У критичком приступу којим рационалистичка, антитрадиционална и атеистичка мисао данашњице сагледава и омеђава стварност, често се констатација да је нешто „друштвени конструкт“ употребљава као релативизујућа дисквалификација, будући да то значи како анализирана појава припада категорији феномена нижег реда у односу на оне који наводно постоје објективно у природи, невезано за активност, искуство и расуђивање човека и његове заједнице.

Иако на први поглед делује позитивистички, ово је у ствари прилично извештачена позиција која присиљава субјективна бића да посматрају свет око себе из безличне перспективе која их искључује и не уважава потребу да уређују и осмишљавају стварност. Ова филозофска акробација материјализма настоји да деловање људског фактора супротстави природном поретку представљајући човека као узурпатора, иако се у реалности историје природно и друштвено не налазе у колизији готово никада – људско друштво управо тој чињеници дугује овако дуг опстанак на Земљи.

„Друштвени конструкти“ су аутентичне колективне интерпретације стварности прилагођене потребама конкретне заједнице, или понекад, наметнути политички наративи са тежњом да је разграде, али никада нису појаве нижег реда, због тога што културне представе имају друштвену функцију која увелико надилази прагматичну потребу да се констатује и опише објективно стање ствари како би се устројила проста свакодневица.

Нови поглед

Сводећи човека на биолошку егзистенцију која остварује слободу тек сасвим отуђена од духовних и метафизичких императива постојања, секуларистички менталитет постхришћанске епохе није укинуо друштвене конструкте, јер су они иманентни људском друштву, само их је заменио идеолошки подобним.

Показало се, међутим, да тај нови поглед на стварност није компатибилнији са природом, већ напротив. На пример, идеја да мушко може постати женско хируршком променом гениталија и хормоналног статуса, или обратно, функционише само на идеолошком нивоу, док је у контексту биологије потпуно ирационална.

Крилатица да, на пример, „жене могу све што пожеле“, као сажета мисао феминистичке псеудорелигије, управо је рекламни слоган за друштвени конструкт који није оперативан чак ни у бајкама. Патријархално уверење да жена треба да седи код куће, негује и рађа децу можда је у великој мери ограничавајуће, али је компатибилно са објективним околностима и биолошким датостима, нарочито у оквиру старих друштава која су првобитно установила патријархат. То је доктрина чији је императив била прокреација: друштвено прилагођавање природном закону опстанка.

Савремена либерално-индивидуалистичка друштва опирући се управо том закону креирају друштвене конструкте, односно вредности, позиционирајући јединку у центар универзума без уважавања чињенице да свет постоји пре и после ње – и без адекватног одговора на извесност њене пролазности. Тако, у друштвеној клими која успева егоизмом и хедонистичким благодатима да анестезира појединца и отуђи га из заједнице, смрт делује као фактор дестабилизације у материјалистичком рају – тоталитет њене извесности директно је супротстављен човековој вољи да постоји, сада као и пре много хиљада година.

Иако се темељно радило на томе да човек прихвати умирање као „део живота“, његово унутрашње „ја“ непроменљиво је ужаснуто тиме. Два опречна механизма које савремено друштво употребљава да би релаксирало појединца – потискивање и нормализација смрти, заправо развијају широк спектар психичких и социјалних аномалија.

Традицијска друштва заснивала су своју метафизику на религијским објашњењима, прихватајући човекову тежњу ка бесмртности као продукт свесности, а не страха од смрти – како данас често покушавају да нам прикажу порекло веровања у вечни живот. Традицијска заједница конципирала је умирање као класични обред прелаза, а не крај егзистенције.

Иако се темељно радило на томе да човек прихвати умирање као „део живота“, његово унутрашње „ја“ непроменљиво је ужаснуто тиме

Хришћанска идеја васкрсења (свих) надоградила је нејасне представе о загробном животу душе инсистирајући на поновном, посмртном, јединству душе и тела – на тоталном надилажењу смрти и бесмртном постојању свесне личности и њеног сећања у материјалном, мада преображеном облику. Мноштво погребних обичаја и представа о покојнику у оквиру наше народне религије потврђују настојање заједнице да, уместо потискивања, осмисли смрт и уведе је у животни циклус својих чланова као моменат којим се мења статус умрлих, али се њихово постојање не прекида.

Званично учење Цркве и њен однос према смрти, чија власт доживљава зенит у Христовом погребу и након тога бива побеђена, верницима омогућавају трајно растерећење – тако, истовремено, схваћена као нужни крај земног живота, што је последица греха праотаца, смрт никада не бива прихваћена као нешто нормално или трајно. Апостол експлицитно подсећа хришћане да њихово туговање не сме бити истоветно као код оних који немају наде.

Укидање наде

Са друге стране, постхришћанска култура западне цивилизације, у име биологистичке „истине“ о човеку као организму који је стопроцентно материјалан и апсолутно смртан чини све да укине наду и да удаљи појединца од контемплације на чијем се врхунцу расуђује о смислу живота и могућности његовог потпуног свршетка или вечитог трајања.

Смрт се потискује дубоко у сферу несвесног, као узнемирујуће и морбидно интересовање. Док се креирају квазинаучне претпоставке о могућностима драстичног продужетка живота на земљи и привиди вечне младости, виталности и телесног благостања, конкретне смрти иза себе остављају неструктурирану патњу.

Друштво не покушава да креира убедљив механизам утехе, напротив, поседује само установу комеморације – уверење да упокојени настављају да живе само на тај начин – кроз сећања других, сопствена дела или, у најбољем случају, као некаква космичка енергија. „Слава му“, „лака црна земља“, „вечан покој“ – све су то фразе које наглашавају трагични аспект смрти не остављајући простор за наду. Називање гробног места вечном кућом изразито је онеспокојавајуће и мрачно, готово до самог мазохизма.

Насупрот свему томе, они који су изгубили блиску особу најчешће верују у неки вид поновног сусрета – не зато што их туга чини ирационалним већ зато што имају аутентично искуство љубави која релативизује све, па чак и смрт, осим постојања вољеног субјекта. Рационалистичка и секуларистичка култура поступа насилнички према човековом капацитету да промишља и осећа и присиљава га да интелектуално регресира до нивоа бића које је способно само да опази и констатује материјалну стварност.

У том смислу, она негира универзални импулс којим се људска, али не само људска бића, опиру смрти и притиска их да је прихвате као нормалан завршетак биолошког трајања организма. То је права кулминација садизма постхришћанске цивилизације која континуирано креира наративе у корист смрти, истовремено инсистирајући на немогућности посмртног живота. Смрт као избор проблематична је управо у односу на то како друштво схвата смрт – хришћанска Црква, иако децидно против самоубиства, кроз историју је показивала велико разумевање за случајеве у којима су појединци бирали да умру како не би доспели у стање онога што се данас назива неподношљивом патњом.

Друштво не покушава да креира убедљив механизам утехе, напротив, поседује само установу комеморације

Црквени календар испуњен је именима мученика који су бирали смрт уместо поклоњења идолима. Ипак, то хришћанска друштва није учинило заједницама које обожавају смрт или је сматрају лаким излазом из животних тегоба. Напротив, свест о постојању живота након смрти релативизује патње које јој претходе, окрепљујући страдалника да ипак истраје.

Са друге стране, савремена култура која је укинула веру у постхумну егзистенцију на много начина промовише непостојање: депопулистички наративи о стерилизацији (за сада кућних љубимаца) као стратегији укидања циклуса патње и гаранцији бољег живота стерилисане јединке, третирање фетуса као нежељеног тумора у женском телу, идеја о „childfree“ животу као одговорном избору на „пренасељеној планети“, еколошке мантре о предивном свету шума и водопада који квари само присуство човека, па све до еутаназије, као „убиства из милосрђа“ – очигледно је да култура у којој живимо не воли људе. То најбоље илуструје увереност са којом сматра да је смрт, дакле, повратак у ништавило, боља од несавршеног живота.

Сурова истина

Не треба бити бездушан наспрам чињенице да постоје патње (пре свега физички болови) које човеков разум не може да подноси дуго, а да се не сломи. Трпљење је велики подвиг, али је такође истина да нису сви људи светитељи. У правном смислу, свакако, еутаназија је проблематична и због огромног броја злоупотреба које могу да прате њено законско уређивање, па ипак, у контексту европске хуманистичке традиције суштински није спорна.

Напослетку, и Хришћанство које испред свих других вредности ставља слободну вољу човека,  нема афинитет да било кога присиљава да живи, ако он то не жели. Дакле на личном нивоу, свака прича је другачија, и свака људска судбина, нарочито када буде доведена до тако драматичне крајње тачке, захтева посебан приступ и дубок, искрен и саосећајан однос.

Међутим, лична перспектива је такође и место одакле друштво почиње да креира културни одговор на то што се догодило. То значи да постхришћанска идеологија, креирајући нехумане наративе одбија да структурира наду и да осмисли људску патњу, па следствено, и смрт и живот.

У једном телевизијском програму, гостујући на тему еутаназије која је недавно спроведена над Ноелијом Кастиљо, католички теолог и свештеник Александра Нинковић лепо је приметио, кроз пример једне популарне песме, како култура у којој живимо редефинише појам смрти на застрашујућ начин.

„Пре одласка у вечити мрак хоћу златни дан.“

То је, дакле, најхуманије што је ултрахуманистичко друштво данашњице смислило да понуди човеку. Вечити мрак, наспрам вечног живота, који су му обећавала традицијска друштва свих крајева света, и свих епоха. Вечити мрак након љубави, након тог златног дана који биће држи свим силама у себи, иако се суочава са ужасом непостојања.

Неко би могао помислити да је сурова истина ипак боља од удобне лажи, али шта ако су нам дали сурову лаж да бисмо заборавили удобну истину? Секуларистичка и антихумана идеологија данашњице ничим није заслужила да јој верујемо. Пошто нико од нас са сигурношћу, ван домена вере, не може да тврди шта се догађа са човековим духом и умом након што умре, вечити мрак је друштвени конструкт колико и вечни живот. Свако од нас може да закључи у шта је од то двоје људскије и здравије веровати.

Христос васкрсе.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.