Владимир Коларић: Мењати систем, а не људе?

Често се може чути како је потребно мењати систем, а не власт или људе, и како се без тога никаква озбиљна промена набоље не може очекивати. Ову, у начелу привлачну паролу, ипак треба пажљивије размотрити.

Најпре, шта је то што неко може подразумевати под променом система? За неког то подразумева потпуно саображавање државног и економског уређења стандардима Европске уније, или нормама и праксом либералне демократије, отворено речено интересима западних актера на нашем простору.

За некога је то стварање алтернативног система по узору на европске суверенистичке праксе, који је још у повоју, док за некога то представља стварање система који би био алтернатива капиталистичком. Десна мањина, ослоњена на пример на Љотићеве или сродне идеје из периода између два светска рата, под променом система може подразумевати замену парламентарне представничке демократије некаквим обликом сталешког, уместо (више)партијског уређења, док би анархисти једином истинском променом сматрали укидање државе као такве.

Дакле, када неко каже да је за промену система, он би морао да се изјасни шта тачно под тим подразумева, а што се не може свести само на набрајање вредности или парола, без пројекције облика њихове институционализације и бриге о њиховој одрживости у реалним историјским околностима.

Како до промене?

Такође, они који говоре о неопходности промене система, без чега је свака политичка борба бесмислена, долазе у опасност да заговарају потпуну пасивност, према којој не треба критиковати власт, шта год она чинила, док се не створе услови за промену система, пошто ће унутар непромењеног система свака власт чинити мање-више исто, па промена нема смисла.

Друга опасност је апстраховање и идеализација, који политичку акцију чине неделатном, јер се нови и пожељан систем сагледава апстрактно и без довољно односа према реалним околностима, односу снага, развојним могућностима и слично. Трећа опасност је радикализација и максимализација, која потпуну трансформацију сматра неопходном по било коју цену. Ово може да води деструкцији и продубљивању друштвеног конфликта, али и да буде макар и ненамерно оруђе за остваривање често не увек транспарентних интереса страног фактора.

И најзад, да би неко мењао систем он најпре мора да освоји власт, и то довољно чврсту и легитимну како би била способна за темељније друштвене и институционалне резове, које свака промена система подразумева. А на власт долазе конкретни људи, са конкретним идејама, али и конкретним политичким вештинама које морају да функционишу у постојећем политичком контексту, односно у складу са постојећим „правилима игре“.

То важи и за револуционарне промене, јер њих опет чине људи који су у стању да обезбеде подршку и механизме контроле довољне за промену старог и успостављање новог система, какав год он био. Лењин можда јесте узео власт када се она већ „котрљала по улици“, али то није могао да учини без доброг познавања постојећег система и његових слабости, односно правилне процене када је тренутак да се ступи у акцију.

И подразумева се, не без ефикасне организације и идејно – мотивационе подлоге сагласне са конкретним стањем у друштву, његовим потребама, страховима, надањима и очекивањима. У Лењиновом случају – и не без подршке из иностранства, али и од одређених богатих и утицајних људи у самој Русији.

Легитимно је заступати промену система у јавном простору, како би се створио сензибилитет грађана за идеје, решења и могућности другачије од постојећих и нормализованих, и тиме потенцијално припремио терен за стварање критичне масе која би подржала предложене промене.

Да би неко мењао систем он најпре мора да освоји власт, и то довољно чврсту и легитимну

С друге стране, ако ступате у директну политичку борбу, ви то можете чинити на револуционаран начин, не прихватајући постојећа правила и норме, већ заступајући нужност насилне промене поретка, или на институционалан начин, формирањем партија или покрета који делују у складу са постојећим институционалним оквиром. У оба случаја морате деловати унутар постојећих околности и тражити начин да их искористите за остварење својих циљева. У оба случаја, такође, потребан је стрпљив, марљив и јасно усмерен рад, уз прихватање нужности одређених компромиса и прилагођавања, промена тактике, па и замењивости актера.

Али све то поново подразумева да се до промене не долази ни стихијски ни по некој нужности, него да је спроводе конкретни људи, који нису савршени, који су подложни ограничењима, али и различитим интересима и утицајима. Људи су „кварљива роба“ и са тим треба рачунати, предвиђајући механизме који онемогућавају потпуни примат појединих актера, као и њихову замењивост. Али, поред тога, потребна је и флексибилност, а не пуризам који би сваког актера у старту одбацивао ако не буде процењен као савршен и без икакве сенке.

Нежељени исходи

Људи који заговарају неопходност промене система такође морају да рачунају да на тај позив може да одговори и власт, следећи промене међународних околности или расположење бирачког тела, а они који су на власти лакше могу да промене систем, јер су институционални механизми већ у њиховим рукама, кад већ ионако конкретни људи наводно нису од пресудне важности.

У нашем случају парола о нужности промене система има смисла и са тачке гледишта недовољне унутрашње функционалности државних и друштвених институција, као и неприлагођености система потребама већине грађана и његове неспособности да ефикасно реагује на глобалне промене и изазове у међународним односима.

Ово има шире културне и цивилизацијске импликације које се тичу неприлагођености капиталистичког поретка западњачког типа нашем менталитету, културној (само)свести и културном памћењу, али и чињеници да нас такав систем води у зависност од западних центара моћи, која по правилу није у нашем интересу, ни институционалном, ни друштвеном, ни развојном, ни безбедносном.

С друге стране, у овако нестабилним регионалним и глобалним околностима, залагање за промену система носи мноштво опасности. Онај ко под променом система подразумева веће прилагођавање западним институционалним праксама и нормама, које су увелико уздрмане и на самом Западу, заправо се залаже за веће потчињавање и зависност од у основи геополитичког противника, односно центра моћи (или центара моћи) који има историјски континуиране интересе на нашем простору, а које нису сагласни са нашим.

У том смислу, чак и у начелу исправне тежње ка смањењу корупције или унапређењу администрације могу имати негативне последице по независност, сувереност и развојне потенцијале државе и друштва.

Онај ко под променом система подразумева укидање капитализма запада у опасност било пасивности („док се не створе околности, а дотад ћемо подржавати капиталистичку власт, јер је мање зло од алтернатива“) или од деструктивних намера и пракси које се залажу за борбу против капиталистичке власти, без обзира на текуће околности и глобалне услове у којима су и земље попут Русије и Кине капиталистичке.

Најзад, залагање за промену система у смислу повећавања његових суверенистичких елемената представља прихватање у основи капиталистичког система, из опасности од слеђења западних пракси у том циљу, које не морају нужно бити у складу са интересима наше државе и народа.

Систем, дакле, мењају организовани, мотивисани и јасно усмерени и делатно оспособљени људи који стекну довољну количину моћи и подршке да остваре темељније трансформације и резове, а да то не води ка деструкцији или још већем потчињавању геополитичком (па и цивилизацијском) противнику.

Промена система се свакако не остварује ни пасивношћу и пуком реториком, као ни лепим жељама и морализовањем или безглавом акцијом промене по сваку цену, нити у некаквом безваздушном простору независном од унутрашњих и спољашњих околности. Укратко, за сваки говор о промени система, а камоли практичан рад на њој, потребно је знање, политичка и институционална свест и култура које недостају превеликом делу наше интелигенције и грађанства, да би то будило исувише оптимизма у могућност и остваривост темељнијих промена које би ишле у корист наше државе и народа.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Imeao/CC0