Симо Крајишник: Филм „Жетва“ као мали допринос српском јахању звери, док чекамо прилику за смртоносни ударац
На годишњицу НАТО агресије на Србију, 24. марта 2026. године, отишао сам у биоскоп да погледам филм „Жетва“. Од домаће кинематографије, односно продукције, одавно сам дигао руке, јер је то простор којим суверено владају политички Југословени који народним парама, уз часне изузетке, снимају лимунаде и нижеразредне бљувотине које релативизују српску историју, српска страдања, борбе и српске хероје. Филм сам погледао из једне врсте ината, јер је у овом случају изостала помпезна реклама, најава, агресивна кампања и гостовања екипе филма по медијима свих могућих формата.
Филм је рађен по роману Веселина Џелетовића заснованом на истинитој причи, Српско срце Јоханово, у којој богатог немачког барона са смртним, срчаним обољењем, албанска мафија киднапује у Риму, а затим му пресађује срце, како би касније тражила откуп од његове породице. Међутим, недуго после пресађивања срца, Јохан почиње да има халуцинације и привиђења у којима чује звук црквених звона, стихове песме Јечам жњела Косовка девојка, а такође, указује му се унутрашњост цркве, кућа, двориште, њива, као и лик једне жене и детета. Привиђења су тако стварна и Јохан одлучује да истражи, где се налази локалитет који му се јавља у тим представама. Ту почиње заплет и Јохан стиже на Косово и Метохију.
Нећу превише детаљисати о појединостима и самој радњи филма, само ћу изнети неколико генералних закључака у вези са овим, за мене, крајње пријатним изненађењем и искораком српске филске продукције.
Као прво, у филму нема Срба негативаца, што је својеврстан преседан који превазилази југословенску једначину, по којој, ако се Срби прикажу као жртве, по истинитим дешавањима, обавезно мора да се убаци неки Србин који је убица, пијанац, преварант, кољач, силоватељ. Тај Србин негативац има задатак релативизације злочина над Србима и делимичне или потпуне амнестије оних који убијају Србе. Та ужасна формула је општеприхваћена, не само у културној политици београдског југозомбиленда, него и на свим другим пољима и друштвеним процесима. То је у ствари, само наставак политике успостављене за време владавине Броза и његове идеолошке копилади, изражене у максими јака Србија, слаба Југославија, слаба Србија јака Југославија. У складу са том максимом, српске жртве је ваљало минимализовати, потискивати релативизовати, српске митове, битке и подвиге первертовати и проглашавати југословенским, а српске великане избацивати из српског корпуса и давати им туђе националне идентитете. По тој злогласној формули, на пример, једначени су четници (као званична краљева војска у отаџбини) и усташе (као сателитска формација Хитлерове Немачке).
С обзиром на то да сам навикао на антисрпске памфлете из Србије и региона, попут Шишања, Турнеје, Свети Георгије убива аждаху, У земљи крви и меда, Quo vadis Aida, Нафака, Број 55, Ничији син и још гомиле пропагандног смећа у којима су Срби, на овај или онај начин, представљени као масне пијанице, силоватељи и кољачи, све време пројекције сам очекивао да ће у кадар, мимо сваког контекста, банути неки пијани четник који ће упуцати неку немоћну бабу. Међутим, то се није десило и филм је до самог краја, задржао јасну линију фронта према српским непријатељима, без релативизације и и маскирања зликоваца. На овом месту, истакао бих да Србин увек испада преварант, алкохоличар, смрад од човека, чак и у филмовима који немају ратну тематику, као на пример у филму Караула, кроз лик који тумачи Сергеј Трифуновић, наш познати београдски Југословен и партизан.
Затим, занимљива је чињеница, која много говори о културној мочвари која се запатила у Србији, изјава продуцента да је велики број београдских глумаца одбио улогу у филму. Очекивано, наравно. Неки су то урадили јер, просто, народски речено немају му*а, а неки зато што не желе да снимају филмове у којима су Срби жртве, што због своје југословенске идеологије, што због чињенице да им би им улога у таквом филму знатно смањила број тезги у региону, Бјелогрлићевим урбаним бајкама и још урбанијим историјским фалсификатима.
Истражујући чињенице о филму, дошао сам до податка да је цела екипа филма, на челу са писцем романа Веселином Џелетовићем и продуцентом Драганом Ивановићем, била изложена страшним притисцима, са свих страна, од албанских лобиста и политичара повезаних са њима, до неких мрачних, неименованих, београдских кругова. Притисцима су били изложени и сами глумци, тако да је главна глумица из Аустрије, напустила снимање, баш за време снимања сцена у Београду. Такође, и два главна глумца, Мекнолти и Мекфајден, нашли су се на мети разних лобиста – али су они одолели и показали карактер.
Према речима продуцента Ивановића, албанска дијаспора скупља огромна средства како би спречила дистрибуцију филма на Западу. Такође, занимљиво је и казивање Џелетовића, који је изјавио да се појавио човек спреман да финансира цео пројекат, од речи до речи, како стоји у сценарију, само да се из сценарија избаци Косово. Џелетовић је, наравно, одбио ту понуду. Много их боли наше, свето распето Косово. Знају они да су само уљези на тој светој земљи и да ничија није до зоре.
Ако је основни задатак филма, генерално, креирање, генерисање и усмеравање емоције код гледаоца, овај филм је то заиста успео. С обзиром на изузетно осетљиву и емоционалну тему коју обрађује, није патетичан и заиста одудара од памфлета које снимају наши непријатељи из окружења и југословенски непријатељи из центра Београда.
Искорак филма је и у томе, што је то први филм, барем да ја знам, који тренутни западни, мафијашки протекторат такозвану Републику Косово, приказује на реалан начин, без романтизације терориста и њихових команданата. Један од команданата УЧК представљен је као господар живота и смрти на Косову, као организатор трговине наркотицима, оружјем, људима и људским органима, али све те прљаве послове ради уз одобрење и договор са врхом албанске политике. Срби живе у гету и константном страху, окружени оградама и бодљикавом жицом. Шиптари их нападају, пале усеве, куће и амбаре. Мислим да је још само филм Енклава, на веран начин представио српско страдање на Косову и Метохији.
Уместо закључка, напоменуо бих да је филм изузетно моћно средство утицаја на јавно мњење. Добар филм погађа емоционалне центре гледаоца, што је много ефикасније оружје него навођење сувопарних аргумената и премиса. Уосталом, Постмодерна је показала да живимо постчињенично време и да се људи гомиле, не баве чињеницама, већ само емоцијама. Онај ко контролише емоције гомиле, тај одређује доктрине мишљења и акција гомиле. О тој теми је на јасан и прецизан начин писао Ле Бон у књизи Психологија гомиле.
Ми, Срби, не треба да гајимо илузије да можемо утицати на западно јавно мњење, јер смо и сами атомизирани и разбијени у фрагменте, таборе, кланове, партије, покрете. Ипак, филмови попут Жетве уливају тиху наду да се на вечној теми Косова, можемо национално консолидовати и извршити духовну самообнову, која је неопходан елемент опстанка и даљих акција. Духовна самообнова није дневнополитички, већ стратешки, дугорочни задатак и зато треба деловати мудро, из другог плана, без падања у страсти или дефетизам због тренутних пораза. Дакле, како би то сликовито рекао Евола, треба зајахати тигра и чекати његово исцрпљење. Жетва, засигурно, даје макар мали допринос том, српском јахању звери, док чекамо прилику да јој задамо смртоносни ударац. Ако не ми, онда наша деца, ако не наша деца, онда њихова, и тако све до оне генерације која ће сведочити моменту Кад се војска на Косово врати!
