„НАША ЉУБАВ ЈЕ ПОТРЕБНА РУСИЈИ…“

Ако је Јевгеније Николајевич Трубецкој не мање знаменити брат другог философа-Трубецког, који вам је познат као следбеник (и доследни критичар) В. Соловјова и аутор „Размишљања у бојама“, – ево једног светлог детаља из његове биографије.

„Зимске вечери 1915. године две младе студенткиње први пут су закорачиле у двориште куће у Мртвој уличици, где је одржана још једна седница Религиозно-философског друштва у част В. С. Соловјова. Утисци су остали дуго у сећању… Тамо где је сто предавача, примећујемо величанствену фигуру лепе даме у дугој хаљини са шлепом… Међу присутнима примећујемо масивну фигуру већ старијег човека с очигледним монголским цртама лица. Дама – власница ове куће, Маргарита Кириловна Морозова… Савијен пред њом у поклону човек – кнез Јевгеније Николајевич Трубецкој…“

(из уводног чланка А. Носова за издање преписке Трубецког и Морозове).

Дакле, пред вама су две фигуре: удовица-мецена Маргарита Кириловна Морозова и већ угледни професор Трубецкој. Заједно су основали друштвено-политичке новине „Московски недељник“, где је Трубецкој постао издавач. Осим друштвених и филозофских интереса, повезивало их је и нешто друго. Љубав. Љубав која ће се, како се надао Трубецкој, „претворити у пријатељство“. Али та љубав, како је сам схватао, „неће се претворити у ништа друго, већ ће се само из дана у дан и из часа у час разгоревати у огроман пожар“. Године 1910. они су заједно са Берђајевом, С. Булгаковом и другима основали издавачку кућу „Пут“.

Преписка Трубецког и Морозове трајала је од 1906. до 1918. године. Она је била мајка четворо деце, понекад примајући удварање различитих значајних личности свог доба. А он је био супруг кнегиње Вере Шербатове и отац њихово троје деце.

Писма ова два наша јунака – невероватно живи дијалози о свејединству, о Цркви, љубави и греху. Трубецкој је био искрено строг у својим речима о непроходности преступног прага: „С грехом код Бога не може бити никаквих уговора и компромиса: ту важе безусловни закони…“.

Oна је, иако са горчином, то добро разумела: „Никада ми није суђено да имам две радости: да будем твоја пред Богом и да видим дете у коме би се чудесно спојиле твоје и моје црте! Од наше љубави неће остати ништа!“

И ево, 1918. г. Трубецкој, придруживши се Белом покрету, опростио се од Маргарите Кириловне и након две године умро од тифуса код Новоросијска.
Али су ипак остали „Московски недељник“ и „Пут“, преписка и њена прелепа фраза: „Наша љубав је потребна Русији“.

Љубав је уопште потребна Русији. Веома потребна.

Остала је још и велика тишина. У својим сећањима Морозова, која је преживела Трубецког за 38 година, ништа о њему није рекла.

Да, није лако волети руског филозофа.

(Телеграм канал „Трагедия каждого дня“; превео Ж. Никчевић)