Др Зоран Ђинђић и „маршал“ Јосип Броз Тито: Једна животна паралела

Јосип Броз Тито

Навршило се више од две деценије од убиства „првог демократског премијера Републике Србије“ (12. марта 2003.) како то стоји у поднаслову званичне интернет презентације лика и дела Др Зорана Ђинђића (1952.‒2003.), а које негује Демократска странка уз спонзорску подршку амбасаде Савезне Републике Немачке у Београду (јасно пише на сајту), а под рекламом „Виртуелни музеј Зорана Ђинђића“. 

Након премијеровог убиства о Зорану Ђинђићу се доста писало и говорило али је један феномен из његовог живота ипак изостао а то је политичка паралела са Јосипом Брозом Титом (1892.‒1980.), доживотним Председником Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) на коју бих у доњим редовима указао без икаквих личних политичких или идеолошких конотација и претензија. Једноставно, чињенично стање.

Круцијална политичка паралела између Јосипа Броза Тита и Др Зорана Ђинђића је та да су и један и други користили потпуно исти метод доласка на власт у Београду. Јосип Броз је 1944. тражио од Лондона да се бомбардује Србија (и одређивао циљеве бомбардовања западним савезницима) што су Британци и делом Американци и урадили исте године и тако припремили терен самопроглашеном „маршалу“ у физичком и моралном смислу да уз помоћ совјетских тенкова и тешке артиљерије са својим партизанима са простора Независне Државе Хрватске (конкретно Босне и Херцеговине) освоји Београд и Србију у октобру исте године. 

Слично Јосипу Брозу, и Зоран Ђинђић је у интервјуу израелском листу Хаaрец (Haaretz) тражио да НАТО настави са бомбардовањем Србије и Црне Горе 1999., тј. са убијањем њених грађана и масовним рушењем инфраструктуре земаља које му нису биле Отаџбине с обзиром да је он рођен у суседној Босни и Херцеговини (у Босанском Шамцу исто као и Алија Изетбеговић (1925.‒2003.), први Председник Босне и Херцеговине након нестанка социјалистичке Југославије и вођа босанскохерцеговачких Муслимана за време грађанског рата 1990-их) у официрској породици – отац му је био официр Брозове Југословенске Народне Армије (родом из села Прекопуце у општини Прокупље, Србија). Иначе, као и Јосип Броз и Зоран Ђинђић је рођен преко Дрине, а одрастао је у босанском Травнику и касније Београду. Ђинђићи су се у Србији исто као и Броз након рата, тј. „ослобођења“ Србије, уселили у отету (национализовану) кућу присвајајући тако туђу имовину. 

Чињеница је да се на студијама у Немачкој Зоран Ђинђић изјашњавао као „леви анархиста“ што је у суштини и Јосип Броз био за време револуционарног преотимања власти у Другом светском рату. Тако је испало да су се ова двојица левих анархиста нашла на истом задатку спровођења политике својих мецена са запада у суседној Србији коју су свесно избомбардовали да би се домогли власти у њој ради спровођења политичких и социјалних реформи ради „бољег сутра“. Посмртни остаци и једног и другог почивају у истом граду (Београду) избомбардованог по њиховим жељама и поздравима.

И Зоран Ђинђић је као и Јосип Броз побегао из ратног вртлога када је било најтеже и то у ратним условима. Тито је то урадио за време немачког десанта на Дрвар у мају 1944. а побегао је у Италију у британском авионе. Зоран Ђинђић се склонио у Црну Гору за време НАТО агресије на Савезну Републику Југославију (Србија и Црна Гора) 1999. Црна Гора је, иначе, била много мање бомбардована у односу на Србију.  

Може се повући још једна паралела између Јосипа Броза Тита и Др Зорана Ђинђића. Као што ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић (1983.‒1946.) није ухапсио и/или ликвидирао Јосипа Броза у Струганику или Брајићима 1941. (када су имали билатералне разговоре о обједињавању ројалистичких и комунистичких снага ради заједничке борбе против Немаца у Западној Србији на којима је ђенерал Михаиловић био домаћин), а то је од њега чак и захтевано од његових потчињених официра који су већ припремили атентат на Тита али су чекали Михаиловићево одобрење, ни Слободан Милошевић (1941.‒2006.) није никада нити ухапсио нити ликвидирао Зорана Ђинђића док је био на власти, а имао је више од десет година времена. Међутим, Јосип Броз је ухапсио и ликвидирао Дражу Михаиловића (1946.) што је и Зоран Ђинђић исто урадио са Слободаном Милошевићем (2001.). Подсетимо се да је Зоран Ђинђић ухапсио Слободана Милошевића у току ноћи 28. јуна 2001. и изручио Хагу и то на најсветији српски празник Видовдан (дан Косовске битке Срба против Турака 1389.) и тако погазио своју задату реч од 6. октобра 2000. да то неће да уради (колико је мени познато, сведоци су били генерал Момчило Перишић и др Војислав Коштуница). На превару је и „маршал“ Тито ухапсио ђенерала Михаиловића. Другим речима, за разлику од ђенерала Драгољуба Михаиловића (команданта Југословенске Војске у Отаџбини) и Слободана Милошевића (Председника Републике Србије и Савезне Републике Југославије) који своје политичке противнике (Јосипа Броза Тита и Др Зорана Ђинђића) нису ухапсили а могли су без икаквих проблема чак и да их физички ликвидирају, ови последњи јесу и ухапсили и фактички физички ликвидирали своје највеће политичке опоненте (ђенерала Драгољуба Михаиловића и Председника Слободана Милошевића).

У Ђинђић-Милошевићевом случају се може повући и паралела са случајем Милош Обреновић-Карађорђе Петровић из 1817. (када је Милош као владар Србије ликвидирао Карађорђа [1762.‒1817.], вођу Првог српског устанка против Турака 1804.‒1813.) као главног конкурента за власт. Ипак, за разлику од Милоша Обреновића (1780.‒1860., познат у народу и као „Велики“), Ђинђић није подигао никакву цркву Покајницу за злочин који је урадио већ је напротив прекинуо судски процес НАТО агресорима на Савезну Републику Југославију и убицама њених грађана из 1999. који је Слободан Милошевић с правом покренуо. Познато је да се величина једне политичке личности, а властодржаца нарочито, огледа у јавном покајању за своје погрешне кораке поготово према својим најљућим противницима. Стога је Милош и заслужио народни епитет „Велики“. 

На крају, ко је био и остао Др Зоран Ђинђић као политичар и државник можда је најбоље прокоментарисао британски аналитичар Нил Кларк и то само два дана након његовог убиства својим чланком у лондонском Гардијану под насловом „Београдски квислинг“ (Neil Clark, “The Quisling of Belgrade”, The Guardian, 14. март 2003.). Јосип Броз Тито је такође био београдски квислинг од 1948. до краја живота и то истим западним спонзорима као и Др Зоран Ђинђић (који је иначе докторат филозофије стекао у Западној Немачкој). 

Др Владислав Б. Сотировић 

Бивши универзитетски професор (Вилњус, Литванија) 

Истраживачки сарадник Центра за геостратешке студије (Београд, Србија) 

Истраживачки сарадник Центра за истраживање глобализације (Монтреал, Канада) 

sotirovic1967@gmail.com 

© Владислав Б. Сотировић 2026