Годишњица напада на аутобус „Ниш-експреса“: Од злочинаца и убица ни кајања ни жаљења

© Скриншот РТС

Двадесет и седам је година од НАТО бомбардовања Србије, нижу се црне српске годишњице, пролазе године и деценије, а од злочинаца, од џелата и убица невиних још ни трунке кајања ни жаљења, молбе за опрост. Ни суда ни пресуде.

На данашњи дан, 1. маја 1999. године, ракета испаљена са НАТО авиона преполовила је аутобус „Ниш-експреса“ који се налазио на мосту преко реке Лаб код села Лужане, на путу Приштина – Подујево, 18 километара северно од Приштине. Колико је људи спржено у аутобусу ни дан-данас се не зна, нити ће се кад знати. Најмање 40, а вероватно близу 60 људи српске и албанске националности, међу њима најмање 14 деце. У аутобусу у коме је по неким сведочењима било између 46 и 60 путника преживело је само четворо.

Први који су стигли на место трагедије затекли су стравичне призоре, угљенисана и измасакрирана тела. Половина спаљене конструкције аутобуса остала је на мосту, друга је пала у реку.

После првог напада на јарко обојени аутобус „Ниш-експреса“, било је око 13 сати, па је НАТО пилот по ведром дану и при доброј видљивости добро могао да види шта гађа, уследио је други. Неких 50 минута касније док су на мосту били људи који су покушавали да помогну онима који су чудом преживели, ракетом је погођено возило хитне помоћи на мосту, један доктор је тешко повређен.

„Половина аутобуса на мосту сасвим је изгорела, у тој половини остала су три или четири угљенисана тела. Друга половина пала је са моста, у њој је седам или осам раскомаданих тела. Поред аутобуса је неколико тела без главе, на 20 метара је рука малог детета. Поред пута лежи комплетан људски мозак, око целог места шири се задах нагорелих људских тела. Део аутобуса на мосту је угљенисан, једино што одудара је јарко црвена боја људске утробе“, записао је тог дана у извештају са лица места новинар „Времена“.

Као и у случају бомбардовања воза у Грделици, НАТО се огласио дан касније, са истом циничном причом усмереном на избегавање одговорности пред својом и светском јавношћу.

Генерали крвавих руку признали су одговорност за напад на аутобус, следило је немушто објашњење да је возило „случајно погођено“ а да је мета „био мост који се сматрао кључном рутом за снабдевање југословенске војске и специјалне полиције на КиМ“. Без кајања и без жаљења из Брисела су саопштили да је до несреће дошло „упркос максималним напорима да се током ваздушне кампање избегне наношење штете цивилима“.

Мештани чије су куће најближе мосту и који су први стигли на место трагедије узалуд су покушавали да помогну унесрећенима. Касније су преносили стравична сведочења о томе како су гледали људе како горе, запомажу а они нису могли да им помогну.

Мештанин Рајко Максић испричао је, пренело је „Време“, да је видео авион који понире и како избацује бомбу након чега се чула страховита експлозија и тресак аутобуса који је пао са моста.

На гробљу у Грачаници крај Приштине и данас ће као и претходних година бити служен парастос брату и сестри Николи и Марији Петровић из Грачанице и њиховој баки по оцу Смиљани који су се тог дана затекли и изгубили живот у аутобусу „Ниш-експреса“. Никола је имао 17, Марија 15 година.

Њихови родитељи, Зорица и Драгиша имали су само Николу и Марију.

„Све је теже и теже. Савладала је болест. Више ни ми сами не знамо шта ћемо. Немамо снаге да причамо, али морамо да се боримо како се не би заборавило. Сваке године посећиваћемо њихов гроб, како би знали да нису сами, док нас држи снага. Ево, што су урадили зликовци, убице, не знам како се осећа онај који је гађао мост и аутобус пун путника, који је нанео бол не само мени већ свима. Никако не можемо да се помиримо са тим, што ће жеља да нам остане што одговорни неће одговарати, а убијали су невин народ“, испричао је пре коју годину, на годишњицу трагедије, крај споменика својој деци Драгиша Петровић.

„Лоше су ми мисли пролазиле кроз главу тог дана када сам чула, мислила сам да себи одузмем живот, или да дочекам њих мртве у кући. Тешко ми је што сам све проживљавала сама, али ето живим 24 године, јер да није мене неће имати ко да им изађе на гробље, на Задушнице, да им запали свећу, па сам опет вратила филм да проживим тај дан. Борићемо се док смо на ногама“, речи су мајке Зорице забележене претпрошле године на гробљу у Грачаници.

Зорица је тог јутра на радију чула да је НАТО бомбом разнео аутобус „Ниш експреса“, одмах је, сведочила је касније, знала да су страдала њена деца, надала се ипак да то није тачно.

„Тог јутра месила сам хлеб, спремала ручак да све буде спремно када дођу, слушала сам радио, да ми прође време, а онда сам чула да је погођен аутобус ‘Ниш-експреса’ који је ишао за Приштину. Погођен је на мосту у Лужанима, тесто ми је испало из руку, почела сам да плачем“, сведочила је пре коју годину Зорица новинарима „Коссева“.

Николу и Марију идентификовао је седам дана касније њихов отац Драгиша, препознао их је по крстићу и ланчићу који су носили.

На месту несреће, на мосту код села Лужане, постављена је спомен плоча, сећање на трагедију. На њој су имена и презимена 31 особе углавном албанске националности који су страдали тог дана. Имена Марије и Николе и њихове баке на табли нема, уместо тога стављене су три тачке.

Остало је забележено да су само два сата после масакра у Лужанима, убиства невиних људи, НАТО авиони изнад Београда избацивали летке са поруком на ћирилици – „НАТО штити незаштићене на Косову и Метохији“.