О опасностима се ћути: Ово је нешто потпуно ново у људској историји – велика замка за људску психу

CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /

Дигитална револуција нешто је потпуно ново у људској историји и, осим погодности, носи и мноштво замки и опасности, у првом реду за људску психу. Књига Слободана Стојичевића „Дигиталне замке“ говори управо о тим опасностима и замкама.

Обичан корисник телефона у данашње време за неколико дана прими онолико информација колико је у Средњем веку човек примао за цео живот и као што је обиље нездраве и масне хране последњих деценија изазвало епидемију гојазности, тако и обиље токсичних, нездравих и јефтиних информација изазива епидемије разних психичких промена и обољења.

Као што „олакшавање“ живота и избегавање физичких активности доводи до атрофије мишића, „олакшавање“ и избегавање умних напора доводи до менталне атрофије и психичких промена, објашњава Стојичевић.

Интернет као савремени Талидомид

Причу о дигиталним замкама Стојичевић почиње историјском аналогијом, случајем везаним за лек „Талидомид“, који је педесетих година прошлог века једна немачка фармацеутска компанија лансирала као безбедан седатив, ефикасан против несанице, прехладе, грознице и, посебно, код јутарњих мучнина код трудница. Лек није показивао озбиљне нуспојаве и одобрен је у више од шездесет држава.

Недуго потом, почеле су да се рађају бебе са тешким деформитетима – без руку, ногу или ушних шкољки, са вишком прстију… Више од 20 000 деце преживело је са таквим последицама, док се број оних која су умрла процењује на далеко више. Тек тада, откривено је да је узрок свему томе „Талидомид“. У САД лек није добио дозволу за употребу захваљујући упорности једне жене – Френсис Олдам Келзи, која је инсистирала на додатним истраживањима.

„То није једини пример у историји када је нешто примењено, а да није проверено“, објашњава аутор „Дигиталних замки“ и додаје да три деценије од шире употребе интернета и две деценије од појаве претраживача и друштвених мрежа, друштво тек почиње да сагледава последице по психу деце.

„Док се интернет ширио, размишљали смо само о погодностима. О опасностима се или ћути, или се о њима говори у тону теорија завере или потпуних забрана, што само иде наруку ‘технофанатицима’“, истиче Стојичевић.

Дигиталне замке, поручује аутор, нису мит ни теорија завере. Оне су систем који функционише на основу података, алгоритама и људске психологије – а њихове последице, као и у случају Талидомида, можда ћемо у потпуности разумети тек за деценију или две.

Како наш саговорник објашњава, објављивањем „Дигиталних замки“ намера му је била да се фокусира на замке у дигиталном свету о којима се мало говори, укључујући и вештачку интелигенцију и вештачку интуицију.

Психолошки напади важнији од вируса

Стојичевић дели дигиталне претње на техничке и психолошке. Вируси, тројанци, „бекдор“ и ботнет мреже представљају познату сферу сајбер опасности. Међутим, много опаснији су, према његовом мишљењу, психолошки напади и социјални инжењеринг – „хаковање мозга уз помоћ техничких средстава“.

Телефон може постати део бот мреже, да рудари криптовалуте, генерише лажне прегледе на платформама, посећује сајтове или учествује у нападима, а да власник то не примети. Најопасније су, каже, ситуације када уређај функционише „нормално“, док у позадини обавља задатке за туђ рачун.

Посебан проблем представља чињеница да су деца умрежена кроз игрице и друштвене мреже. Потпуна забрана може значити и социјалну изолацију.

„Неких ствари човек мора да се одрекне“, каже Стојичевић, подсећајући на лично искуство: без телевизора у кући, са гашењем вај-фаја увече и ограниченим приступом интернету.

Стојичевић тврди да забрана екрана није уништила детињство његове деце – напротив. Двадесет година касније, каже, не види да би живот био бољи да су расли уз игрице. Када их је питао да ли се осећају ускраћено, одговор је био – „супер смо се зезали“.

Уместо да беже код других, деца су, наводи он, окупљала друштво у њиховој кући. Чак су долазила и деца из оближњег дома за незбринуту децу.

„Ништа неће изгубити ако не играју Мајнкрафт или Роблокс, а много ће добити“, поручује Стојичевић.

Васпитање никада није било лако, додаје он, али „препустити дете дигиталној џунгли“ значи не очекивати ништа добро.

На крају књиге издваја конкретне препоруке. Ако родитељи већ не могу да забране телефоне, да гасе вај-фај или контролишу коришћење, онда бар не би требало да такво понашање одобравају.

„Барем покажите неслагање“, поручује он.

Наука у служби изазивања зависности

У књизи посебно поглавље посвећује ономе што назива „наука у служби изазивања зависности“. Помиње Б. Ф. Скинера и његову „кутију“ са пацовима и голубовима; наводи и „ефекат Овсјанкине“ – потребу да се започето доврши. Када играч игрице никада не добије осећај завршетка, већ му се пре краја нивоа понуди нови задатак, 79 одсто људи осећа потребу да се врати, објашњава Стојичевић.

Помиње и књигу „Упецани“ Нира Ејала, у којој се објашњава како се корисници „пецају“ на друштвене мреже. Принцип је једноставан: мали изазов, награда, повратак. Допамински ланац, допаминска глад, биохемијски процеси – све је то део механизма који, каже наш саговорник, појединац тешко може да надвлада.

Алгоритми персонализације, кроз позитивну и негативну повратну спрегу, нуде садржај који прецизно одговара интересовањима корисника.

„Све те мале ствари које мислимо да су безначајне – оне се скупљају“, упозорава он.