Желидраг Никчевић
ДРЖАВОЉУПЦИ, СМАЊИТЕ ДОЖИВЉАЈ
Желидраг Никчевић
Код белведераца је све мање-више јасно, болест је свачија, али је заиста невјероватно са колико се приглупе лакоће неки „млади и перспективни“ црногорски политичари упуштају у злокобно фетишизовање државе.
Ево, пожурио марљиви Јаков да испредњачи, да га не претекне мајска колона професионалних идолопоклоника. Јер, за њих – држава је највиша светиња; историјска, ма шта историјска – вјечна, већ двадесетак годиница. Ко друкчије каже, наравно, клевеће и лаже. И неће од Јакова добити орден смишљен идеалном комбинацијом природне глупости и вјештачке интелигенције.
Да подсјетимо стручњаке: као прво – на том славном референдуму грађани су бирали између двије ПОДЈЕДНАКО ЛЕГАЛНЕ И ЛЕГИТИМНЕ опције, између два допуштена и начелно равноправна облика државности. У супротном, референдум уопште не би био могућ и спроведен. И друго: они који су на референдуму надгласани (да сад оставимо по страни како и зашто) нису гласали против Црне Горе, то је ортодоксна лаж, него против Ђукановићеве приватне мафијашке творевине, која је у наредним годинама показала своје мрачно лице и на једвите јаде (донекле) обуздана општенародним литијама.
Кад се већ десило да се, ни крив ни дужан, Јаков Милатовић једног јутра пробудио као предсједник Црне Горе, он свакако има право да сачини пригодан програм обиљежавања тзв. обнове њене независности. Међутим, ни он ни било ко други нема право да црногорске грађане сатјерује у очигледно новокомпоновани симболички (референдумски) тор, још притом најављујући „признање појединцима који су својим радом обликовали савремени политички, друштвени и културни пут Црне Горе“. Па да чујемо имена, поштени Јакове! (Ево и поштеног предлога: Мило Ђукановић, Милан Роћен, Ранко Кривокапић, Весна Меденица, Ћоћо Бећировић… Можда и онај Сретен Вујовић, који је предсједничког кандидата Јакова ономад на Цетињу дочекао моткама и кишобранима – „да кроз умјетнички израз обликује симбол који ће генерацијама које долазе говорити о вриједностима слободе, демократске воље грађана и одговорности да се независност чува и развија“.)
Државољупци, запамтите једном заувијек: држава је корисна, уобичајена, рутинска политичка конструкција која настаје и нестаје у одређеним историјским периодима. (Чак је и потписник ових редова стигао да поживи у четири-пет таквих административних јединица!) Држави, наравно, припадају дисциплина и поштовање – уредно испуњавање грађанских обавеза. Али обожавање државе, додворавање и клањање њеним на брзу руку склепаним идолима – то је већ нешто из области тешке и опасне социјалне патологије.
За православне људе, ствари су овдје јасне и без неких посебних дубинских анализа. Наиме, већ друга заповијест Божија гласи: „Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“. Додуше, још док је Мојсије био на Синајској гори, у његовом одсуству земљаци направише златно теле, симбол лаке зараде, профита и отимачине… И пригодно га прославише…
