Александар Раковић: Космет је јерусалимско питање Европе
Александар Раковић
Уместо да живе у заједничкој држави коју су 1918. створили, Срби су данас подељени границама, насилно повученим од стране Запада и сепаратистичких творевина
Праведно решење српског националног питања би било да Република Србија, Република Српска и Црна Гора створе јединствену српску државу. То би било у складу с поруком црногорског митрополита и српског идеолога Петра Другог Петровића Његоша коју је изрекао у „Горском вијенцу”: „Сва Србија од Дунава до мора сињега”. Данас би то био простор од Апатина до Бара и од Тимочке Крајине до Босанске Крајине. У Бару је српско море венчано с Црном Гором, каже у разговору за „Политику” др Александар Раковић, научни саветник Института за новију историју Србије.
Какав је положај српског народа у суседним државама бивше Југославије?
Матични историјски простор српског народа чини четвороугао Трст–Сентандреја–Темишвар–Хиландар. У 19. веку тим четвороуглом вибрирале су идеје које су се шириле с краја на крај српства. Нажалост, у 20. веку етнички простор српског народа трагично је сужен, а на то су утицали ратови и миграције тог столећа. Макар када је реч о матичним територијама, српски народ се у 21. веку груписао у Републици Србији, Републици Српској, Црној Гори и у нашем заграничју. Уместо да живе у заједничкој држави коју су 1918. створили, Срби су данас подељени границама, насилно повученим од стране Запада и сепаратистичких творевина. После геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској и протеривања Срба из Републике Хрватске током деведесетих, српски народ у Хрватској данас је незнатна мањина над којом се и даље спроводи асимилација. Срби су у већем броју опстали само уз Дунав и ту ће сачувати свој идентитет. Ипак, треба имати у виду да се Хрвати масовно исељавају из Републике Хрватске. Логично је да празне земље неко насели.
Слична ситуација је и у Федерацији Босне и Херцеговине?
У свим крајевима из којих је протеран српски народ. На територији Федерације БиХ, дуж границе с Републиком Српском, посејана су насеља радикалних исламиста. С једне стране ХОС-овци, а с друге вехабије – као претња Републици Српској. У души нашег народа остаје трајни печат да смо изгубили Сарајево, трећи по величини српски град у Југославији (после Београда и Новог Сада). Ипак, Република Српска је гаранција да западно од Дрине неће више бити геноцида над српским народом.
А у Црној Гори?
Пре сто година нико не би могао ни да сања (да има ноћну мору) да ће ова историјска држава српског народа еволуирати у усташолику творевину под влашћу црногорске мафије, етничких конвертита и националних мањина. Упркос таквој владајућој структури на прелому 20. и 21. века, Срби у Црној Гори су се сачували у довољној мери, па су, с подршком Републике Србије и Републике Српске, 2020. успели да сруше србофобни режим. Српска православна црква је одбрањена, Срби данас чине знатан део власти у Црној Гори, српско становништво се запошљава, а Српство је најдоминантнији идентитет. Међутим, због сложене етничке слике Црне Горе, где се, као и у Босни и Херцеговини, сви удружују против Срба – српски народ још увек није успео да обнови српске државне симболе Краљевине Црне Горе и српски језик нормира као службени. Борба идентитета у Црној Гори се наставља, с тим што српски народ сада има светлију перспективу од црногорских сепаратиста чији идентитетски конструкт нема упориште у историји Црне Горе. У Републици Северној Македонији број Срба је све мањи, али је све већи број Македонаца који се окреће Београду и Србији. Србе и Македонце спајају православна вера, заједничка историја, културне везе. Македонци слушају нашу музику, у знатној мери навијају за српске фудбалске клубове и прате истакнуте српске спортисте. Српство и македонство могу да иду руку подруку, а македонство и бугаризам се косе један с другим. Албанска претња додатно Македонце усмерава према Србима.
Последњих година на мети политичких, али и интелектуалних елита у Сарајеву, Подгорици, Загребу и Приштини је Српска православна црква као најдуговечнија и најзначајнија духовна, културна и уопште друштвена институција у српском народу. Зашто је СПЦ на њиховом нишану?
Српска православна црква је везивно ткиво, стуб и тврђава идентитета српског народа. Ерик Хобсбом сматра да је српска црквеност довела до тога да се Срби могу сматрати једном од само неколико европских протонација. Наиме, српска црква је с колена на колено преносила свест о средњовековној српској држави генерацијама Срба који су вековима живели под туђинском влашћу. Када је у нашој историји долазило до слома српских држава, српска црква се природно наметала као друштвени оквир који наставља да засвођује Србе. Делови нашег народа су отпадали и конвертовали у друге идентитете, али је српска црква одолевала. Стога се српска црква изнова и изнова налазила на мети непријатеља којима је било стало да разбију њену јерархију, а тиме и српство, светосавље и косовски завет.
У томе нису успели?
Ни у прошлости, а неће ни у будућности. Кад сте већ поменули Загреб, Сарајево и Подгорицу, треба имати у виду да је око 60 одсто данашњих Хрвата српског порекла (погледајмо само летимично презимена чланова њихових спортских репрезентација), да је око 90 одсто муслимана из БиХ српског порекла и да је 100 процената припадника тзв. црногорске нације такође српског порекла. Зато и нападају Српску православну цркву јер их подсећа на то да су њихови преци некада били православни Срби. Подсетио бих како Иво Андрић за Омер-пашу Латаса каже да се „као толики стварни и легендарни пребези и потурчењаци пре њега напио оне ’воде заборавне’ која човека одржава у животу, ослобађајући га за неко време неподношљивих сећања”.
За последње две и по деценије на Косову је оскрнављено и порушено више од 150 цркава и храмова, а покушаји да се затру српске светиње настављени су прекрајањем историје и њиховим приписивањем албанском културном наслеђу. Шта се крије иза покушаја да се криминализује Српска православна црква на Косову и Метохији?
Сваки вид напада на Српску православну цркву на Косову и Метохији требало би да води ка томе да се њеној јерархији живот учини неподношљивим. Албански сепаратисти све више „откривају” своју наводну личну римокатоличку прошлост (Ругова, Харадинај), а те фантазије поткрепљују измишљотинама да су српске средњовековне светиње на Косову и Метохији биле албанске и римокатоличке, па су их Срби окупирали. Те лажи су им потребне да би допунили фикцију о свом историјском континуитету на Косову и Метохији од античких Илира до данас. Но, историјских извора за такве идентитетске егзибиције нема и Албанци нису потомци Илира. Притом, Албанци се на Косову и Метохији појављују тек крајем 15. века у околини Ђаковице и пристижу с турским освајачима. Упркос историјским чињеницама да су српске средњовековне цркве и манастире изградили баш Срби, римокатоличка јерархија Албанаца на Косову и Метохији неће одустати од намере да окупира те српске светиње. Посебно су се устремили на Грачаницу, Пећку патријаршију, Високе Дечане и Богородицу Љевишку. За разлику од Црне Горе, где је српски народ одбранио своје светиње, на Косову и Метохији је ситуација неповољнија јер нема довољно нашег народа за пружање физичког отпора. Косовско-метохијско питање је јерусалимско питање Европе. Стога га на тај начин треба решавати: стрпљиво и у ситним корацима, с тим да се посебно води рачуна о безбедности преосталог српског становништва које је талац репресивног режима албанских сепаратиста.
У Хрватској се поново оживљава теза о тзв. хрватској православној цркви, која је основана у време Независне Државе Хрватске.
Откад су Анте Старчевић и Еуген Кватерник 1861. основали Странку права постоји идеја о оснивању „хрватске православне цркве”. Намера им је била да и тим путем у хрватски идентитет преводе православне Србе. У наредним деценијама такве планове су разрађивали франковци и радићевци, а погодан моменат за то стигао је када су усташе 1941. створиле најпсихотичнију творевину модерне историје – Независну Државу Хрватску. У сарадњи с црногорским сепаратистима прохрватске оријентације, усташки поглавник Анте Павелић основао је 1942. тзв. хрватску православну цркву. После војног пораза у Другом светском рату, усташе су у емиграцији објављивале литературу о тзв. хрватској православној цркви како би тему чиниле живом.
То се наставило и у новије време?
У новије време, као главни промотер обнове тзв. Хрватске православне цркве, јавио се Јурај Коларић, бивши декан Католичког богословног факултета у Загребу. Он је 1986. у књизи „Православни” оправдавао Павелићеву одлуку да оснује „хрватску православну цркву”. Потом су се из године у годину могле пратити изјаве представника Цркве у Хрвата и потези хрватских праваша у правцу обнове тзв. хрватске православне цркве. С подршком поглавникове ћерке Вишње Павелић, извесни Иво Матановић из Шибеника основао је 2009. групу под називом „Удруга Хрватске православне заједнице Републике Хрватске и иноземства”. Уред државне управе Републике Хрватске у Шибенику издао је 2010. решење о упису ове групе у Регистар удруга Републике Хрватске. Клима која је створена у Републици Хрватској довела је 2011. до тога да се на попису чак 16.647 грађана изјаснило као Хрвати православне вере, што је чинило 8,75 одсто укупног броја православних у тој држави. Тиме су после Срба (83,90 одсто), ти Хрвати (бивши Срби) постали друга по бројности етничка група у Хрватској која се изјаснила да је православне вере. Према уговору Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве из 2002. загарантовани су статус, унутрашњи поредак и имовина Српске православне цркве на територији Републике Хрватске.
Имају ли и догађања у БиХ, када је реч о положају СПЦ, свој историјски корен?
Аустроугарске окупационе власти су православље у Босни и Херцеговини хтеле да одвоје од светосавља. Према аустроугарским плановима, нови конструкт „босанског православља” требало би проширити на православне хришћане у Старој Рашкој, Косову и Метохији и Македонији јер је овај појас сматран „стратегијским кључем Балкана” којим се закључавају врата за уједињење Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Окупациони гувернери у Босни и Херцеговини Оскар Поћорек и Стјепан Саркотић покренули су 1914. и 1915. кораке за оснивање тзв. православне цркве у Босни и Херцеговини. Слом Аустроугарске и победа Краљевине Србије у Првом светском рату осујетили су ове намере. Стога не треба да чуди што је бивши реис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине ових дана рекао како би требало основати „босанску православну цркву”. По количини србофобије, Церић не заостаје за Поћореком, Саркотићем и Павелићем. Ипак, још више треба да брине резолуција Европског парламента из 2022, у којој су поменуте православне цркве у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, а не Српска православна црква, која је јединствена и недељива.
Оркестрирани напади на СПЦ примећени су и у Црној Гори, а спекулише се да се патријарх Вартоломеј спрема да зада ударац СПЦ тако што ће дати аутокефалност непризнатој „црногорској православној цркви”?
Напад Ђукановићевог режима на Српску православну цркву у Црној Гори део је историјског процеса осмишљеног у кухињама Беча, Будимпеште и Загреба (Аустроугарска) и оба Рима (Ватикан и Италија). Коминтерна је преузела ове моделе за решавање југословенских националних питања и стога је српски народ у комунистичкој Југославији подељен на четири нације, шест република, а авнојевска Србија на три дела. Српска православна црква потиснута је на маргине социјалистичког друштва. Ипак, Ђукановићев режим је 2020. изгубио у судару са Српском православном црквом. Литије у Црној Гори биле су врхунац српске националне идеје у 21. веку. Темељним уговором из 2022, који су потписале Српска православна црква и Влада Црне Горе, потврђен је историјски континуитет и правни легитимитет српске црквене организације у Црној Гори од Светог Саве до данас. С тим у вези, не постоји инфраструктура у Црној Гори на коју би било ко могао да рачуна за разбијање Српске православне цркве.
Путинов став допринео да прође опасност од насилне промене власти у нашој земљи
Прошле године били сте на 22. годишњем форуму Међународног дебатног клуба „Валдај” у Сочију, где сте поставили питање руском председнику Владимиру Путину о покушајима „обојене револуције” у Србији. Да ли сте задовољни одговором и мислите ли да је прошла опасност насилне промене власти у нашој земљи?
Председник Путин ми је указао част и привилегију јер се три године заредом преко одговора на моја питања обратио српском народу. Ниједан државник у свету осим Путина, ни у прошлости, ни у садашњости, није тако лепо говорио о нама Србима. Мислим да је Путинов став према покушају обојене револуције у Србији разбистрио ситуацију и да је допринео да прође опасност од насилне промене власти у нашој земљи.
Забране уласка у Црну Гору и БиХ сматрам наградама за свој рад
Вама је својевремено када је Црном Гором управљао Мило Ђукановић било забрањено да улазите у ову земљу. Који су били разлози и да ли се можда налазите на неким списковима у суседству због вашег рада и залагања за српске националне интересе?
Забрану уласка у Црну Гору коју ми је Ђукановићев режим увео 2018. и забрану уласка у Босну и Херцеговину коју ми је служба Османа Мехмедагића увела 2022. сматрам наградама за свој рад. Србофобни режими у Подгорици и Сарајеву нису имали одговор на супериорну идеју српског интегрализма и стога су показали слабост покривену образложењем да доводим у питање уставни поредак Црне Горе и Босне и Херцеговине.
