Семјон Пегов: ВЕЧЕРЊА МОСКВА

Кад сам имао двадесет пет година и вратио се са Јужног Кавказа
– мог првог већег и самосталног службеног пута –
лагао сам свом школском учитељу (седели смо
у отменом кафићу у исконски провинцијском градићу),
да носим трофејне чизме НАТО стила.
Купио сам их на пијаци.
Наравно, нико их није узео од мртвог
(или живог) војника стране легије.

И ево, тачно петнаест година касније, шетам
по вечерњој престонице, обучен у тамноплаву флис дуксерицу
испод маслинасте јакне, с натписом „полиција“ – али са латиничним „i“.
Њу ми је поклонио сомалијски пират са позивним знаком
„Фунтик“, који се борио као јуришник у Мариупољу.
Осећајући срцем топлину фронтовског погона,
осмехујем се у себи Божјем хумору. Моје младалачке лажи
и хвалисања на крају се обистинише и одиграше горку шалу.

Никаква трофејна радост не гаси жеђ за разговором
са онима који су дигнути у ваздух током терористичких напада,
нити жељу да загрлим ту браћу која одоше ратујући,
остављајући само отисак на небу
које тихо листа странице спаљених штапских дневника…

…и ево, сад пливам можданим нервом кроз хладни крвоток престонице.
„Вина и хлеба! Вина и хлеба!“ – захтева мој унутрашњи глас,
али га угушим палећи лулу дувана са прве линије фронта,
ручни рад донбашког мајстора. (Направио ју је од ораха.)
Седам на клупу у празном парку, где поред мене
и тенка на постољу, стоји вршњак који усамљен пије „ладошку“ коњака,
очигледно побегао у вечерњу скитњу од своје досадне жене. Тако ми
поштујемо сећање на наше претке. Дирљиво и државнички.

Силазим у метро и лутам између станица,
као зачаран, завирујући у лица (и леђа) сапутника, уморних од престонице,
надајући се немогућем сусрету с тобом.
То ти час излазиш из штаба извиђачког батаљона у војничкој
униформи, час блисташ као певачица из јефтиног бара, час
изгледаш као канцеларијска краљица, час као власница
приватне уметничке галерије. Збуњен сам, ко си ти заправо.
(Можда и ти, такође.)

Да, нисам те срео. Али сам са интересовањем посматрао
харизматичну, мршаву девојку, која је сама
читала Карла Маркса у потпуно празном вагону.
Била је млада, у излизаним и лошим ципелама, скромно обучена,
али са неком врстом унутрашње снаге. Њен изглед:
потпуно као код супруге великог руског писца Л. –
високе јагодице и уста, издужено попут Модиљанијевих жена
лице. Изашла је на Беговој.

…израњајући из подземља међу парадне квартове, уживао сам
у слици: енергични азијски курири, још увек не
замењени роботима на точковима, неуморно јурцају
булеварима на фону портрета маршала Жукова, који,
из овог угла, дивље подсећа на једног мог
пријатеља – борбеног и дрског генерала. И баш ту, близу,
измучени ветеран СВО-а подиже електричне бицикле
за изнајмљивање које је ветар бацио поред пута.
Уредно их паркира. Војниково срце не може
да поднесе да гледа како му пропада транспорт – на фронту
су му ова возила верно служила…

Приближава се ноћ. Авеније и улице су свечано празне. Срце империје
прелази на поспани новембарски пулс. Хвала ти, Боже,
што си ми дао ову опијајућу радост ратне паузе!

(Телеграм канал С. Пегова; превео Ж. Никчевић)