Душан Достанић: Антифа и награде за екстремизам

Доналду Трампу припада велика заслуга што је после убиства Чарлија Кирка поново отворио тему Антифе и уопште насиља које долази од стране екстремне левице и из антифашистичких кругова. Тиме су линије поделе не само у Америци већ и на ширем плану постале јасније. Десница у Европи тражи да се следи амерички пример и да се Антифа прогласи за терористичку организацију. На том трагу је не само Мађарска, него и Холандија, као и десне опозиционе странке попут Алтернативе за Немачку чији функционери, чланови и симпатизери су већ дуго времена на мети екстремних левичара.

Са друге стране стоји чврста коалиција састављена од лево-либералног медијско-политичког картела и левих екстремиста који на различите начине Антифу настоје да узму у заштиту или да пронађу оправдање за њихове акције. Шта год Антифа учинила наћи ће се новинар или политичар који ће њихово деловање приказати као позитивно, понекад уз пар узгредних реторичких ограда у погледу на њихове методе.

У неким случајевима и те ограде отпадају. Тако је немачки новинар Ралф Зочек још 2020. године отворено позивао на насиље. У тексту објављеном у познатом левичарском гласилу ТАЗ Зочек је различите десне политичаре од Трампа, преко Салвинија, Качинског, Гауланда до Виктора Орбана све скупа оптужио за фашизам. Наравно, са онима који су жигосани као фашисти не може се водити политички дијалог.

Зато уместо разговора Зочек као одговор на оно што назива „фашистичком опасношћу“ позива на директну акцију и то по узору на Групу 43 која се после Другог светског рата у Британији уличним насиљем супротстављала наводним или стварним националистичким и фашистичким елементима. Оно што немачки левичар предлаже је оно што Антифа у његовој земљи већ ради, а ту спадају физички напади на политичке противнике, претње, уништавање туђе имовине и свако замисливо насиље.

Револуционарна литература

Поново треба подвући да овде није у питању феномен са маргине. То се види и по сталној подршци коју левичарски екстремизам добија од институција, односно из средишта друштва. Последњи пример пружа награда немачких издавача у износу од 50.000 евра која ове године одлази у руке кући Унраст ферлаг из Минстера. На ову вест пажњу јавности је скренуо конзервативни недељник Јунге фрајхајт.

Наиме, реч је о издавачку који се специјализовао за објављивање левичарске односно екстремистичке литературе и израженим везама са Антифом. У њиховом каталогу могу се пронаћи књиге које се баве историјом немачке и светске екстремно леве сцене, као и оне које обрађују левичарску теорију. Поред осталог у асортиману ове куће налази се и књига Феминистички модерно која је управо представљена на франкфуртском сајму књига, а у којој се пише о женама које су се „силом бориле против патријархата“.

Да није све што се назива феминизмом прихватљиво за левицу види се по књизи Непријатељске феминисткиње која се бави pro–life покретом и критиком женског конзервативизма. Женскост је, изгледа, прихватљива само када служи левичарским политичким циљевима, док конзервативна жена остаје означена као непријатељ иако је жена, просто зато што се не уклапа у унапред постављени идеолошки шаблон.

Поред тога што промовише ову врсту насилне борбе против онога што назива патријархатом ова издавачка кућа сваке године издаје и „Антифа календар“. Снажна повезаност овог издавача са Антифом види се и по томе што су актуелне акције на сцени документоване у серији „Антифашистичка акција: актуелни развоји“, као и по приручницима за деловање и самоорганизацију Антифа значи позив! Организовање као стратегија против деснице.

Трампу припада велика заслуга што је поново отворио тему Антифе и уопште насиља које долази од стране екстремне левице и из антифашистичких кругова

Међу издањима је и једна врста водича који је посебно намењен школској омладини. Реч је о брошури „Савети и трикови за антифаше и антирасе“ у коме се на осамдесет страна у форми стрипа читаоцима, поред осталог, објашњава како се организује једна антифашистичка група, те како да се „исправно“ понашају током хапшења. Већ у уводу је јасно истакнута намера да се против деснице брани „свим средствима и на свим нивоима“. За млађе читаоце су припремљене и илустроване биографије феминистичке анархисткиње Еме Голдман, Херберта Маркузеа и Абдулаха Оџелана, једног од оснивача Радничке партије Курдистана, затим кратка историја запатизма и читава гомила илустрованих брошура о џендеру, квиру и сексуалности.

Ту је и књига која је намењена мигрантским читаоцима и која им објашњава како да се самоорганизују „против расизма“. Већи број издања посвећен је и непријатељу са деснице, оличеном у Алтернативи за Немачку, идентитерском покрету, новој десници или различитим конзервативним новинама и часописима.

Погажена обећања

Иста издавачка кућа се у више својих публикација бави питањем легитимности употребе насиља против политичких противника. Једна од њих је и Насиље и морал: Дискусија о дијалектици ослобођења левичарског социолога Хендрика Валата, која истражује питање како је употреба насиља од стране „еманципаторских“ покрета у складу са њиховим самопрокламованим моралним захтевима.

Издавачка кућа која је понела другу награду у износу од 18.000 евра је Манифест ферлаг која између осталог купцима нуди постере Лењина и Троцког, те одећу са ликом Розе Луксембург. Јасно идеолошко опредељење ове куће очитује се у едицији „Марксистички списи“ у којој су садржана дела класика марксизма од Маркса и Енгелса, преко Лењина, Троцког и Кларе Цеткин, све до Карла Кибкнехта и Розе Луксембург.

Да не буде забуне није реч о кући која објављује класике политичке мисли, па и левичарске, већ о кући која се декларише као лева и наглашава да објављује „књиге са марксистичким и револуционарним становиштем“, а теме се крећу од „економије, борбе против сексизма, расизма и друге дискриминације, до екологије и биографија“.

Укратко речено, оба награђена издавача припадају екстремно левом политичком спектру. Отуда се може закључити да су им награде додељене због њиховог идеолошког опредељења, а не због њиховог доприноса немачкој култури. Њихов издавачки програм усмерен је не на промоцију немачке културе, него на деконструкцију целокупног европског наслеђа и традиције које се посматра као структурално расистичка, сексистичка, ауторитарна, хомофобна и стога са вечито барем потенцијално, ако не и манифесно, фашистичка.

Са друге стране десни издавачи су до сада систематски потискивани. Не може се ни замислити шта би се догодило када би неки десни издавач макар ушао у ужи избор за неку награду. Додела награде потврђује оно што је још давно констатовао Ханс-Хелмут Книтер рекавши да у је Немачкој антифашизам водећи принцип, односно јесте и остаје темељна норма немачког државног резона.

Ствар постаје још занимљивија када се има у виду да функцију савезног министра за културу и медије обавља Волфрам Вајмер. Наиме, Вајмер је до сада настојао да се профилише као умерени, либерални, вредносни конзервативац, прихватљив за медије главног тока. Он је радио као уредник Велта, Берлинер моргенпоста, Фокуса и магазина Цицеро.

Такође је и аутор неколико књига међу којима су Кредо: зашто је повратак религији добар (2006), Слобода, једнакост грађанство: Зашто нас криза чини конзервативним (2009), Конзервативни манифест: Десет заповести новог грађанства (2018), Чежња за Богом: Зашто је повратак религији добар за наше друштво (2021). Према насловима књига могло би се закључити да је Вамјеров избор за министра културе израз Мерцовог обећања да ће зауставити доминацију левице.

Истина, демохришћанин Фридрих Мерц је то обећао у предизборној кампањи, а затим направио коалицију са Социјалдемократском партијом. Тек, сада је Вајмеру пало у део да брани награде које су додељене издавачима екстремно левичарске литературе. Тако је министар изјавио да је примарни избор за награде био „широк“ и „разнолик“, само што очигледно у тој разноликости нема места за десницу.

Паралишући страх

Читав овај случај јасно показује не само да су Антифа и њена идеологија антифашизма укорењени у средишту друштва, него и да је „вредносно конзервативна“ опција немоћна у одбрани против екстремне левице. У коначници Антифа не само да добија простор у медијима и прећутну подршку, него је и награђена за своје активности. Награда додељена онима који штампају брошуре у којима објашњавају како треба организовати Антифу и како се држати пред полицијом су истовремено и награде онима који поступајући по тим упутствима нападају опозиционе активисте и разбијају им главе металним штанглама.

Није, дакле, случајно што Алтернатива за Немачку не може да постави информациони штанд и да њихови чланови поделе предизборни материјал без полицијске заштите. Друштво натопљено идеологијом антифашизма и у параноичном страху од свега што је десно по логици ствари не прихвата политички плурализам, ма колико се на све стране грактало о отворености и разноликости. Напротив, логична последица је све даље сужавање простора дозвољеног мишљења и пад у нови левичарски тоталитаризам у коме ће поново Маркс, Енгелс, Лењин и Стаљин важити као носиоци једине прихватљиве истине.

„Вредносно конзервативна“ опција немоћна је у одбрани против екстремне левице

Нажалост, фини и умерени вредносни конзервативци или боље речено „конзервативци“ попут немачких демохришћана код којих није преостало много тога хришћанског нису у стању да се овоме супротставе, јер им поред чврстог светоназорног утемељења недостаје и лична храброст, дакле обе компоненте без којих се не може ни мислити о вођењу културног рата, а још мање о победи.

Њима је Антифа можда непријатна, али будући да нису способни да се измакну из перспективе антифашизма настављају да се јогуне због последица не питајући за узроке. Исто важи за све који покушавају да начине разлику између лоше Антифе и наводно доброг антифашизма. Зочек може бити непријатан са свим својим багажом, али се његове почетне позиције прећутно прихватају и у њих се не залази.

Добрим „конзервативцима“ тако у најбољем случају преостаје да захваљујући паралишућем страху од проказане деснице беспомоћно посматрају развој догађаја или да као Вајмер покушавају да пронађу неко немушто оправдање, док задржавају позу конзервативизма пригодним декламовањем о потреби очувања „конзервативних вредности“. За такво држање демохришћанског министра може се употребити и једна друга реч: лицемерје.

Онај који на папиру брани одређене вредности оправдава награде које се о државном трошку додељују онима који те вредности желе да дигну у ваздух. Ипак, од апстрактних вредности се не живи, док је министарска столица, ипак, нешто конкретно. Такво понашање упоредиво је са оним чланова српске владе који још једино умеју да пред одабраном публиком прочитају своје домаће задатке на тему суверенизма, док у стварности свесно настављају да спроводе политику која укида и последње остатке српске државе на Косову и Метохији или да све масовнију имиграцију из афричких и азијских земаља покушавају да оправдају халуцинацијама о динамичном тржишту рада у Србији.

Опортунистички окупатори министарских фотеља не мисле озбиљно оно што изговарају. И у Немачкој као и у Србији политика где се једно говори, а друго чини са собом нужно доноси катастрофалне последице, нажалост не само за оне који се тако понашају него за народ и државу.