Павел Шелин: „ПО ВЕРИ ВАШОЈ НЕКА ВАМ БУДЕ…“

Павел Шелин

Покушавају да нам предложе државну и историозофску концепцију у оквиру политичке логике. Али у оквиру политичке логике, то је немогуће. Никад нећемо постићи политички договор о широком спектру питања. (Ни наш црвено-бели спор не може се превазићи политичким решењем.)

Моја хипотеза гласи да је превазилажење могуће скоком из политичког у етичко. То јест, кроз договор о принципима – шта је добро, шта је лоше, шта треба радити, шта не треба радити – и то кроз примену етичких принципа на целокупност руске историје.

Тада, условно речено, ако дођемо до закључка да је бацање бомби на суверене лоше, или да је уништавање државе лоше, онда овај критеријум можемо подједнако применити на период царске Русије, на период бољшевизма и на период перестројке. Тада се ослобађамо од лажних избора модерне политичке логике.
Овде ћу цитирати Пушкина, који је сматрао да су главни проблеми Русије наша лењост и недостатак радозналости. У многим погледима, ми једноставно не познајемо добро сопствену историју. Колико нас је читало благо руске духовне мисли? Мало. Говорим о себи, ја сам тек пре три године почео да читам руско богословље.
Ко је рекао да се теолошки језик не може користити за стварање политичког језика? У многим аспектима, политички језик је дериват религиозног језика. Без поседовања и разумевања сопствене дубоке, сакралне политичке традиције, немате шансе да створите филозофски и политички језик.

Русија има сопствену моћну, пуну, религиозну и оригиналну традицију. То је огроман темељ – само напред, узми и ради. Оно што се назива слабошћу јесте слабост само ако добровољно прихватите раскол између ума и духа као неизбежан.

***

Наравно, и гностичке секте имају сопствену етику. Имају координатни систем: шта је дозвољено, шта је добро, шта није, шта је лоше, шта је достојно, шта је срамотно. И искрено верују у тај систем. То им је довољно да осигурају његове функционалне последице, то им обезбеђује групну кохезију и могућност колективне акције.
А ми једноставно гајимо предрасуду – наслеђе старе кантовске идеје о некој врсти универзалне хуманитарне етике. Не постоји тако нешто као универзална хуманитарна етика. Свака етика је другачија. Етика је увек везана за веру. „По вери вашој нека вам буде.“ (Матеј, 9, 29) То јест, свака вера има свој етички систем.

Из православне перспективе, ми сматрамо да је православље истина и потенцијално отворено за све. То јест, кажемо да објективна етика постоји и да се потенцијално може проширити на човечанство, али то не значи да је она присутна сама по себи. Да, „У Христу нема ни Грка ни Јеврејина“, али без Христа, Јевреји и Грци су сви одвојено и лепо присутни и живе у одвојеним, непресецајућим сферама.
Дакле, ако говоримо о томе да ли противници Русије имају своје етичке системе – па имају, само су они радикално другачији. Ту долази до изражаја споредни ефекат универзалности о којој је говорио Достојевски: Русима је посебно тешко да признају стварност постојања непријатеља, стварност другачијег етичког система.

Ми смо увек у фазону: „Али они не могу да верују у то стварно. Али они то заиста не желе.“ Па желе и верују! А онда долази вечно: „Како су могли да нас преваре? Ми се према њима опходимо свим срцем, а они се према нама опходе овако.“ А они нас једноставно не сматрају људима, по дефиницији.
Нема ништа смешније него кад човек руске културе покуша да се спријатељи са нормалним масонским протестантом – овом другом очи једноставно искачу из главе: „Шта желиш од мене? Одлучи се: јеси ли ми непријатељ или роб?“ „Не, ја сам ти пријатељ.“

Веома важна вештина коју треба научити ради стратешког осмишљавања јесте разумевање других етичких система онаквих какви јесу. Морате разумети како неко види свет, јер ће он деловати на основу сопственог погледа на свет, а не на основу онога што ви замишљате о његовом погледу на свет.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)