Филип Родић: Столтенбергова прича о европском вазалству

Столтенберг и Трамп

Читање одломака мемоара бившег генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга Док сам ја на стражи: Водити НАТО у времену рата (On My Watch: Leading NАТО in a Time of War) које је Гардијан објавио пред излазак књиге 23. октобра, оставља утисак да су све претпоставке о томе како европски лидери појма немају куда воде брод којим управљају и у потпуности зависе од жеља и интереса својих трансатлантских „партнера“ не само тачне, него да је ситуација још гора него што се могло мислити.

Показује се да се не ради о лидерима, него бирократама које немају трунку стратешког размишљања, ни предвиђања. Пишући како су председнички избори у САД 2016. били важни не само за Америку, него и за читав НАТО, Столтенберг наводи:

„Изборни стручњаци предвиђали су победу Хилари Клинтон. Ја сам, такође, имао осећај у стомаку да ће исход бити такав. У ноћи избора, моја супруга Ингрид и ја смо организовали прославу са пријатељима и колегама у нашој резиденцији у Бриселу. Наместили смо велики телевизор у дневној соби и служени су хамбургери. Преда мном је био дугачак дан, па сам на спавање отишао пре поноћи. Пробудио сам се у пет и погледао свој телефон. Доналд Трамп је победио у Пенсилванији и Охају. Још није било сто посто сигурно, али Си-Ен-Ен је јављао да ће победити. Када сам сишао на наш изборни доручак у шест сати, остали су очигледно били подједнако изненађени као и ја. Био сам нервозан због онога што ће се десити, јер сам приметио колико је Трамп био критичан према НАТО-у током предизборне кампање. У телевизијском интервјуу с краја марта рекао је: ‘НАТО је превазиђен’“.

Колико је сумануто да први човек највећег и најмоћнијег војног савеза у историји, одговоран за безбедност милијарду људи своја предвиђања заснива на „осећају у стомаку“ и да, када се тај „осећај“ не покаже тачним, буде „изненађен“. Да ствар буде још гора, то „изненађење“ га чини „нервозним“ јер, јасно је, нема „план Б“, нема идеју, а камоли стратегију за потезе потребне у случају да се његово предвиђање, односно очекивање, не испуни.

Да може бити и горе од горег показује чињеница да генерални секретар НАТО-а своје информације о програму и плановима будућег председника „најважније државе за НАТО“ прикупља из медија, односно телевизијских интервјуа и не покушава да дубље проникне у размишљање и менталитет човека који има кључну реч о судбини организације коју предводи.

Лидер војне алијансе се задовољава претпоставком на основу „осећаја у стомаку“ да ће онај ко је његов савез назвао „превазиђеним“ изгубити, а када се то не деси бива „нервозан“. То га ни на који начин не разликује од било ког обичног гледаоца Си-Ен-Ена што је првокласни стратешки немар. Шпанска изрека исправно каже да „водити значи предвиђати“, што значи да највећи војни савез на свету уопште нема вођство, а Столтенберг то, рекло би се, потпуно несвестан проблема, отворено признаје као најнормалнију ствар.

Хидра смрди од главе

Далеко од тога да је Столтенберг био изузетак у оваквом понашању – како показују његови мемоари, нико од европских лидера није био припремљен за овакав исход америчких избора и сви су били у дефанзиви. То се види из Столтенберговог описа НАТО самита 12. јула 2018. године када је Трамп запретио да ће напустити не само скуп, већ комплетно повући своју земљу из НАТО-а уколико остале чланице одмах не повећају издвајања.

Према Столтенберговом сведочењу, Трамп је рекао да се о повећању потрошње за војску „мора разговарати сада“, а „у супротном нећемо бити пријатељи“. „Нећу да људи оду са састанка и кажу да су сви срећни. Ја нисам срећан. Могли сте да ме учините срећним. Када богата држава не плаћа, то је јер покушава да нас превари на начин на који су преварили сваког председника после Регана. Морате да плаћате. Два посто је премало, то је спрдња“, рекао је Трамп према Столтенбергу.

Из описа сцене, како ју је пренео бивши генсек НАТО-а, стиче се утисак да су се европски лидери, укључујући и немачку канцеларку Ангелу Меркел, понашали као група деце којој тата саопштава да им ускраћује џепарац. Покушавали су да му објасне како они крваре више од Американаца, упркос противљењу својих бирача и слично, али без икакве припреме, без икаквог стратешког промишљања с позиције потпуне зависности.

А могло је бити и другачије, како указује француски пословни човек и политички коментатор Арно Бертран: „Ово је била животна шанса. Сетите се, то је било 2018. године, годинама пре (почетка Специјалне војне операције) у Украјини и годину дана пошто је Макрон почео да говори о потреби за ‘стратешком аутономијом Европе’, а Трамп је у суштини нудио стратешку аутономију на златном послужавнику, у времену мира у Европи. То је било савршено. Уместо да искористе прилику, Европљани су – укључујући и Макрона – сву енергију потрошили покушавајући да очувају статус кво“.

Најгоре од свега је, поново, чињеница да Столтенберг о томе пише као нечему нормалном, као да је успео да ублажи кризу и не схвата да је признао „стратешки банкрот“.

Европа је мртва

Из објављених делова Столтенбергове књиге произлази још једна ствар – колико је Европа постала колонизована и у потпуности зависна од САД. Кроз одломке се константно провлачи само једна тема – Америка. Како Американци мисле, шта Американци желе, шта би Американци могли да ураде. Европа као политички ентитет једва да постоји, а њени интереси и циљеви су у потпуно другом плану, тек као реакција на америчке потезе.

Шпанска изрека исправно каже да „водити значи предвиђати“, што значи да највећи војни савез на свету уопште нема вођство

Столтенберг, опет мислећи да је то скроз нормално и премудро, описује како је своје колеге у НАТО-у упозорио да морају бити „самодисциплиновани“ према Трампу: „Самодисциплина је неопходна. Јасно сам рекао да је уздисање на интерним састанцима недопустиво. Не сме бити колутања очима на Трампове твитове или јавне наступе, не сме бити подсмеха због видеа, не сме бити шала на рачун голфа или његових манира. Нулта толеранција према овоме је кључна. Само мала група људи која се спрда може то проширити по читавој организацији и исцурети напоље. А, ако би се то догодило, ако би до Вашингтона стигло да се службеници НАТО-а подсмевају Доналду Трампу, то би било катастрофално.“

Ово није стратешко планирање, него, поново страх детета спрам строгог родитеља, или, можда тачније, вазала према султану.

Слично је било и на горепоменутом самиту НАТО-а у јулу 2018. Столтенберг пише како је све време страховао да неко не изнервира Трампа: „Упркос свему, надао сам се да ће састанак бити окончан на начин који би свима био прихватљив. Проблем је што је још 12 лидера требало да говори. Ако бих дозволио наставак дебате, врло вероватно би макар један од њих рекао нешто што би иритирало Трампа и крхки консензус би се распао. Зато сам молећиво гледао унаоколо, у Меркелову, Макрона, Мејову, Трудоа, Ердогана и све друге и предложио нешто врло неуобичајено – да сада окончамо дискусију“. „И дан-данас сам изненађен чињеницом да је Трамп прихватио закључке самита. Да је остао при претњи да ће демонстративно отићи, остало би нам само да скупљамо комадиће разбијеног НАТО-а“.

Столтенберг и остали европски лидери су, с обзиром на то како он описује и себе и њих, далеко од тога да су прави лидери, него су обични административци, бирократе. Он је задовољан јер је успео да спречи колапс самита, јер је Трамп услишио њихову молбу, јер није изиритирао „шефа“. То је „успех“ у којем не постоји никаква суштина, у којем се не поставља питање шта Европа заправо жели да постигне, осим да не наљути газду. Столтенбергови мемоари показују да се ради о човеку који мисли да је „успео“ базирајући се на потпуно извитопереној дефиницији успеха.

Француски политиколог и историчар Емануел Тод садашње стање у Европској унији описао је као ситуацију у којој имамо посла с „лудацима који мисле да се могу понашати као победници и постављати услове упркос томе што су највећи губитници“ у „процесу интелектуалне и моралне деградације“. Ова књига је, како закључује Бертран, „савршен доказ управо тога – човека који документује сопствени неуспех да делује политички описујући сцене јадног потчињавања и понижавања и све то представља као успешну причу“. Дегенерација је комплетна када је представите као добро обављен посао.