Слободан Антонић
О неутралности
Слободан Антонић
Од Видовданског протеста кренуло се с нападима на „неутралне“. Као да је опадање бројности учесника протеста требало да се надокнади притиском на неутралне да се и они прикључе.
„Неутрални сте? Сви су вам исти? Не подносите Вучића, али не миришете ни опозицију? Погледајте овај видео и још једном добро размислите о свему“, гласи наслов чланка на Novoj S. Ту се затим каже:
„Политичко-друштвено `семе раздора` последњих година („година“? – С. А.) су неутрални грађани Србије. Њихова идеологија је да нису ни на једној, ни на другој страни политичког спектра. Наводно, они су објективно неутрални. … Због тога су студенти у блокади, по ко зна који пут, објавили видео под називом `Мирно спавај свете, не туку твоје дете`, алудирајући управо на `неутралце`“.
Негде у исто време, у Шапцу је организован протестни скуп „Јесте ли неутрални?“, а на твитеру се износе „духовитости“ типа „За неутралне смо припремили посебна седла, уз тотално другачију технику јахања“.
Да разјаснимо, кад се каже „неутрални“ то не значи немати мишљење, већ може значити и заузимање критичког става према обе стране. А критички став не значи еквидистанцу – једнаку критику обе стране. Јер, никада обе стране нису подједнако лоше или криве. Неутралан став некад значи: не примати оно што кажу сукобљене стране здраво за готово. Сваком заслужено поштовање, ником безрезервна подршка.
Но, бинарно наштеловане мозгове управо то љути, јер за њих је цео свет постао манихејски дихотоман: истина и правда на једној страни, лаж и насиље на другој. Они сада функционишу само на нивоу емоција, тражећи од људи да се „до краја определе“ и „коначно ангажују“.
Али, људи могу у различитим областима и на различитим местима да повлаче црвене линије. Врло ретко се дешава, као у случају напада спољнег непријатеља, да постоји само једна црвена линија. У већини других прилика, саставни део слободе је право на сопствене црвене линије. Нека каже ко шта хоће, али многи се држе тога да нема шта да траже у друштву оних који су их претходно годинама звали „недавачи Косова“, „лизачи кашичице“ и „фашисти“.
То не значи, наравно, негативну генерализацију протеста, нити његово ниподаштавање. Јер, студентско-грађански протести су плуралистички и идејно хетерогени, и много тога доброг су већ донели (овде, 3.05.00): бесплатан превоз за све у Београду, смањење школарине за студенте, повољније стамбене кредите за младе, доношење новог закона о извршењу којим се спречава да извршитељ будзашто прода стан, најаву заштите минималног стамбеног простора од извршитеља, а можда и од овог пакета нижих цена буде нешто…
Оно што је јасно јесте да ова власт све то никада не би дала да није било протеста. У вези извршитеља – годинама су говорили да не сме ништа да се мења, јер (стране) банке само под овим условима пристају да дају стамбене кредите. Али, чим се народ узмешкољио, испоставило се да ипак може. Све може.
Но, једна ствар је борба против колонијалног поретка и окупације нашег дела земље – што је можда једина истинска црвена линија у српској политици – а друга ствар је навијање да једна колонијална управа замени другу. Ту онда већ више нема места за апокалиптичко сврставање уз „војску добра“ или „војску зла“, већ свако има право да процењује јавне и скривене циљеве, људе и средства борбе, па према томе и да цени за кога да навија. Или пак да прави трећу војску.
Морални притисак на неутралне поготово долази са побуњеничке стране. Власт зна колико је грешна, и у овој ситуацији јој је довољно што више људи не учествује у побуни. Али, активни побуњеници просто су лично увређени. Како сада то да, између ових лопова и њих, побуњеника, размишљате и оклевате? Поготово су увређени људи који су заиста морално исправни. Они мисле да их самом својом уздржаношћу некако изједначавате с ништацима и хохштаплерима из власти. А пошто то доживљавају лично, у следећем кораку ће вас одмах оптужити да сте се „продали“ режиму.
Али, ово није Страшни суд па да се иде на леву или десну страну. Налазимо се на терену политике, света живота, а ту се не гледају само добре жеље и племенити актери (етика убеђења), већ се морају сагледавати и конкретне последице деловања (етика одговорности). И није потребно никакво посебно философско образовање да би се разумело о чему је реч. Људи с више година живота имају довољно искуства, а богами и читави народи – поготово они који су преживели 5. октобар (овде 11-34) – шта значи када су намере племените, а последице трагичне.
Критичка дистанца – то није ништа лично, то је сасвим легитимно становиште, а са чисто моралног становништа чак далеко исправније од опортунистичког приклањања овој или оној страни. Наиме, неутралност је заправо политички увек ризичнија, како је то лепо објаснио Макијавели, од директног сврставања.
Јер, каже он (овде 201-203), неутралног ће, по завршетку сукоба, да презиру и киње како победник, тако и поражени. Само док траје сукоб, победник ће ти бити захвалан што се не мешаш. Али, чим се сукоб заврши, победник ће те третирати исто као и пораженог – чак и горе, јер ће те презирати као слабића и оклевала. А поражени ће пак мислити да је изгубио зато што му ти ниси помогао, па ће те мрзети више и од директног непријатеља – јер ће те додатно презирати као слабића и издајицу.
За неутралног је, са чисто макијавелистичког становишта, најбоље да сачека да се оба противника изморе, па да их онда обојицу сатре. Али, нити је ово рат, нити смо ми макијавелисти. Ово је друштвени процес који мора да излечи нашу државу не само од корупције, већ и од охолости, насиља и арканске политике. А то се не може учинити другом охолошћу, другим насиљем и другом арканском политиком.
Зато, потпуно је бесмислено да своју енергију усмеравате на вређање и оптуживање неутралних. Тако их само одбијате од себе. А циљ је, ваљда, направити што шири фронт за промене. Ако хоћете демократску смену власти, морате да придобијете не само неутралне, већ и људе који нису чврсто језгро режима.
Ако хоћете демократску смену власти. А ако нећете, то је већ онда нека друга прича…
