Владимир Коларић: Зар баш морамо да мислимо као „сви”?

Један познати, сада покојни, новинар и рок критичар својевремено искрено није могао да разуме како су неки музичари, чије дело је волео и ценио, могли да учествују у стварању албума према стиховима владике Николаја. И није спорно што није разумео, него му није пало на памет да се запита због чега су ти људи, чији је таленат и досадашњи рад високо вредновао, урадили тако нешто, односно да се потруди да макар на тренутак сагледа ствари из њихове перспективе. Не да се сложи са њима, него да макар покуша да их разуме, а не да једноставно и беспоговорно закључи како су ти људи једноставно полудели.

И да поред тога измашта постојање читаве завере неких опскурних „мантијаша“ да униште рокенрол, а самим тим ваљда и демократске, либералне, западне, дакле универзалне вредности. Уз напомену да је у то време било какво указивање на шири контекст распада Југославије и ратова деведесетих, који је подразумевао узимање у обзир улоге великих сила и њихових интереса, а не само и искључиво „српског национализма“, управо из групације којој је овај новинар припадао било означавано као безумна теорија завере.

Али, теорија завере по којој су Срби за све криви, да су они највећи проблем иначе савршеног света који тежи „крају историје“, а да се за све што не ваља окривљује некаква магична рука „удбе“ „српског национализма“ и свемоћне (еј, деведесетих свемоћне) Цркве, па чак и Русије (еј, деведесетих Русије!), све то је било сасвим у реду и у складу са демократским вредностима и научним доказима.

Умишљена елита

Али, видимо да је друштвени утицај оних који мисле како оно „што приличи Јупитеру, не приличи волу“, где су наравно они Јупитери, и даље изузетно жив. Оних који сматрају да су увек у праву, да ни у једном тренутку нису обавезни на то да понуде аргументе нити уђу у озбиљну расправу, а о покушају да се истински разумеју мотиви и ставови неистомишљеника да не говоримо.

Који ће сматрати да они треба да одлучују о свему без обзира на околности, па макар те околности подразумевале и једноцифрен проценат подршке у бирачком телу.  Који под демократијом подразумевају капитализам за све, а „ровињски социјализам“ за себе, односно тржиште рада за све осим за себе, који су ваљда превише драгоцени да би морали да се баве таквим баналностима. Па још и да, као недавно једна новинарка, с моралних висина поучавају како се може живети и без тога да се служи властима, не помињући изворе сопствених прихода.

Наравно да ће те особе, које нису верујуће и о религији ништа не знају, вернике, па чак и оне од њих неупоредиво образованије, учити не само да су у заблуди, него – још горе – шта је право хришћанство. Наравно да ће све и свакога учити шта је Запад на којем по правилу нису живели – заиста живели и зарађивали, без привилегија – или шта је демократија, коју на делу сами никад нису показали.

То ме увек подсети на онај анегдотални испад једне докторке биолошких наука, која у ондашњој расправи о еволуционизму, као круцијални аргумент не у корист својих стручно заснованих теза, него против хришћанства и религије уопште, користи питање типа „а где су данас ти анђели који су некада наводно, свима наочиглед, летели небом?“, као да у тако нешто верује било који хришћанин.

Овој докторки наука логика, као ни фактографија очито нису јача страна, што озбиљно доводи у питање њен кредибилитет. Можда не у њеној ужој стручној области, али свакако када је у питању друштвено деловање, а о политичком да не говоримо. Такав недостатак ширег образовања, жеље да се сазна нешто ново, да се испитају чињенице, да се задржи подразумевајући епистемолошки опрез, такав априорни презир према неистомишљеницима без да се озбиљно сагледају њихови аргументи, свакако није одлука некога ко би себе требало да сматра интелектуалцем.

Поларизација друштва

У данашњој поларизованој Србији, као никада раније, доминира тенденција да се сви сврстају у унапред припремљене торове и да се етикетира и искључи из заједнице свако ко мисли другачије. Власт и њени пропагандисти то чине промовисањем постојања некаквог апстрактног народа, доброг и поштеног, сиромашног и поносно примитивног, али ипак мудрог, који без обзира на силну мудрост има потребу за гласноговорницима који у основи не долазе из његове средине.

Онај ко не мисли како би власт желела да мисли, сам себе искључује из народа, из „тихе већине“, постајући одрођени елитиста или још горе „усташа“. Ко год постави питање о криминалу, корупцији, безакоњу, превише нехајном односу према елементарним националним интересима, исмева се као онај ко не разуме дух „народа“, који ће сам од себе све позлатити. Наравно, кроз отеловљење у мудром државном руководству на челу са још мудријим вођом, али и онима ретким међу интелектуалцима који на неки мистични начин проничу у дух народа, углавном тако што тај дух увек некако поистовећују са тренутним интересима владајуће гарнитуре.

С друге стране су они који беспоговорно остракизују све оне који не мисле – не као „они“, него као „сви“. Дакле, они нису искључиви па да тврде да морамо да мислимо као они, већ да морамо да мислимо, а чим уопште мислимо – мислићемо као они, јер је то једино исправно. Када кажемо да о нечему овако или онако мисле „сви“, подразумевамо не стопостотан проценат укупне популације, него оних који мисле, мислећих, колики год да их је, јер нећемо се ваљда, као власници истине, замајавати ситницама као што су проценти.

У реду, демократија ипак рачуна на некакве проценте, али, као прво, „нема демократије за непријатеље демократије“ (а непријатељи су они који не мисле као ми, односно који не мисле), а као друго, када „ми“ дођемо на власт и спроведемо праву демократију, сви ће, или макар довољна већина, мислити као ми, јер ће коначно схватити да смо у праву. Пошто коначно неће бити „српског национализма“ и „Цркве“ (а ваљда ни те злобне Русије) да им муте свест.

Укратко, мучно је гледати колико је људи, који су некада деловали разумно, изгубило (надајмо се привремено, јер шта на овом свету није привремено) сваку способност расуђивања и самоконтроле. Страшно је то што друштвене мреже раде са људским умовима, а још страшније оно што раде они који преко њих управљају људским слабостима и страстима. Код једних те страсти проистичу из осећања егзистенцијалне несигурности, код других из страховите самоуверености и гордости, а и једно и друго злоупотребљавати је злочин.

Јер кад падате у изливе страсти губите и осећање за реалност, поглед на стварност и на себе саме вам се опасно замућује. Човек обузет страстима губи не само морални, него и интелектуални капацитет, па чак и способност комуникације. А такав човек не може другима ништа пренети, објаснити, а о управљању било чиме да не говоримо. Ко очекује да га чујемо док неконтролисано урла или да га пустимо да управља било чиме док му се руке избезумљено тресу, свакако је у грдној заблуди.

Власници истине

Дакле, морамо се призивати памети, на којој год страни се налазили и како год видели сопствену позицију. За почетак, морамо прихватити чињеницу да постоје људи који другачије мисле, живе или верују него ми. Са њима се не морамо слагати, можемо им се супротстављати, али морамо прихватити да постоје, да имају право да постоје, па чак и да покушамо да их разумемо и чујемо њихове аргументе, погледамо како ствари изгледају из њихове перспективе. Не бринимо, неће нам се догодити ништа страшно ако покушамо. Није другачије мишљење вирус па да нас зарази без наше воље.

Исто тако, добро је ослободити се магијског обрасца према којем је сваки иступ који нам није по вољи појава која има моћ да обликује стварност, па је самим тим треба елиминисати. Да ли је баш тако страшно што неки људи пишу или јавно говоре ствари са којима се не слажемо, а да при томе неки од њих немају моћ да о нечему одлучују? Не бих рекао. Зар баш сви морају да говоре исто како бисмо кренули на пут у бољу будућност? Нека хвала, ја такву будућност не бих желео.

Коначно, живимо у сложеном времену где смо сви као бирачи укључени у процес одлучивања и где нам је свима доступна могућност макар неког облика јавног деловања. То подразумева рад на себи, одговорност, самоконтролу, расуђивање. Жељу да се други разумеју и схвате, да се одржи способност комуникације, да се разуме како функционишу институције наше државе, које су особености нашег друштва, али и способност да се увиде неке основне тенденције на глобалном плану.

Добро је ослободити се магијског обрасца према којем је сваки иступ који нам није по вољи појава која има моћ да обликује стварност, па је самим тим треба елиминисати

Не можемо себе сматрати образованим људима, па чак ни грађанима, ако не знамо баш ништа о томе како наше друштво, држава и глобални систем реално функционишу. Или ако мислимо да је свет дужан да наше жеље претвара у стварност, иначе ћемо се да се наљутимо и разбијемо играчке. А запрепашћујући је проценат образованих, па чак и оних са докторатима из друштвених наука, који о томе немају појма; верујте ми на реч.

Наравно да то није лако, али ако желимо јавно да делујемо, макар и на друштвеним мрежама, обавезни смо да се потрудимо. Колико-толико. За почетак да не мислимо да смо власници истине и да смо непогрешиви, а још мање да некоме треба одузети право да мисли и говори. Макар нам то што мисли и говори нимало не пријало. Али ако покушамо да га чујемо, макар за тренутак, можда ћемо схватити да то што говори и није без неког смисла. А тога се многи изгледа највише плаше.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Unsplash