ХАЏИ ДРАГАН ПЕШИЋ: БОГОМОЉАЧКЕ ПРИЧЕ/ ИЗ УСПОМЕНА МОНАХА МАКАРИЈА МИЛЕНКОВИЋА

Фото: РТРС

РОЂЕЊЕ БУДУЋЕГ ЈЕРОМОНАХА

Свако рођење има своју посебност. Свака посебност носи своју причу која је различита од других. Само су рођења богоугодних људи и њихове најаве нешто посебно и несвакидашње, човековом уму несхватљиво. Тако Бог и одабере људе да сведоче, Њега Творца Свемогућег, и да Му служе кроз цео свој живот, а при том трпећи све недаће искушења на шару овом што се земља зове.

А повест о рођењу оца Макарија монаха студеничког, милешевског, архимандрита манастира Бања и манастира Дубнице, најбоље нам дочарава слику чудесности пута и промисла Божијег.

Јеромонах Макарије Миленковић се родио 28.02.1941 у месту Луке код Ивањице, у побожној и честитој сеоској породици од оца Радована и мaјке Војке рођене Петровић ( из Доброг Дола ), касније у монаштву монахиње Ане, упокојене у манастиру Градац. У породици са доста деце није било лако. Деца су се слабо одржавала у животу, не мали број њих је и умирао не угледавши светлост дана. После једног таквог случаја у породици, на свет долази мало дете које једва дише и сво је модро. Пожурише да га крсте. Родило се у петак, а већ у недељу дође поп у кућу Давида Солунца, деде будућег оцa Макарија, да га крсте, да дете не оде некрштено Богу.

По обављеном крштењу, мајка узе своје чедо у наручје и прислони га на топле мајчинске груди, певајући му песмице и молећи се да остане у животу. Заспала није. Очи су јој биле отворене као пред сан. Тада је имала виђење. Пред њу стадоше два свештеника, један с десне стране а један с леве стране. Овај с леве стране имао је белу мантију са плавим крстовима, а овај десни црну мантију са шиљатом капом. Почеше међусобно разговарати. Окренуше се један другом. Упита овај у црној мантији:“Шта да радимо са овим дететом ? Шта да му дамо да буде?“ „Нека буде свештеник Бога Живога“, одговори онај у белој мантији са плавим крстовима. И у трен нестадоше. Мајка се уплаши, и помисли у себи:“Остаће мој Милун у животу“. И добро запамти то своје виђење.

Свекрва забринуто повика:“Неће он претећи“, мислећи на малог Милуна. „Хоће, хоће“, рече мајка Војка, „рекли су ми њих двојица, јер како може да умре па да буде свештеник, ваљда мора прво да порасте“. И тако та два непозната свеца најавише и предказаше опстанак у животу и пут оца Макарија, будућег молитвеника и духовника на Божијој њиви.

Још као дете, мали Милун је показивао склоност животу по вери. Поред куће је имао кућицу где је често, кријући се да нико не види, сам одлазио и молио се. Чувајући стоку са осталим чобанчићима, док су се друга деца играла чобанских игара, мали Милун је правио венчиће од цвећа и украшавао колибу замишљајући је као цркву. При том је брао купине и цедио их и звао осталу децу да их причести и покропи,слутећи да ће бити свештеник Бога Живога

О РАНКУ МИЛЕНКОВИЋУ, БОГОМОЉЦУ ИЗ ЛУКА

Његова породица била је истински и од давнина побожна. Вера се у кући примала, неговала, чувала и живело у њој као по Светом јеванђељу. Морал, част и честитост се увек подразумевала. Пошто је Ранко Миленковић био истакнути богомољац, а простосрдачан и неук човек, али чистог срца и душе, и духовно се био везао за Владику Николаја. Толика је то везаност за Николајеве благослове била, да се решио, да из Лука дође свом духовном оцу чак у Охрид, где је у то време столовао славни Велимировић. После више од месец дана пешачења, по разним врлетима и гудурама, једне вечери се на вратима епископског двора појави Ранко.Врата се отворише. Пред њим је зачуђен стајао и дубоко изненађен појавом Ранковом , Св. Владика Николај. Упита га владика:“ Од куда ти брате Ранко овде“. Ранко му одговори, при том гледајући ко у Бога у владику Николаја:“Ја дошао само да те видим“. Удивљен таквим подвигом брата у Христу Ранка Миленковића, владика Николај му је посветио и једну песму, под називом: „Песма у част Ранка Миленковића, богомољца из Лука“.

ВИЂЕЊЕ ПОБОЖНЕ БАКЕ И СВЕШТЕНИК ЈОВАН РАТКОВИЋ

Сада ћемо испричати неке догађаје у животу оца Макарија, који су несумњиво утицали на његов монашки пут. Најпре је као дечак био позван од једног побожног и врлинског свештеника, оца Јована Ратковића, да иде са њим у село Осоницу, у засеок Бошковиће где је Ратковић требало да причести једну старицу. Када је исповеђена и причешћена, тек што поп и Милун изађоше на врата, старица устаде са постеље, дође до врата и поче дозивати да се врати јер има још нешто да му каже. Било је то нешто што је старицу мучило дуги низ година. Упита старица:“Оче, шта има тамо између два брда, у даљини? Свако јутро кад се умијем на чесми испред куће, обришем лице и погледам у том правцу, видим Жену, у рукама држи платно сјајно, распростире га између тих брда, полешке и усправно, до у небо и оно трепери“.

Погледа свештеник Јован у њу запањено, као да се и сам нашао у чуду: једна проста старица чистог срца и душе видела је Покров Мајке Божије. Јер, била је то Пресвета Богородица са Покровом, а брда која је бака видела у даљини, не знајући која су ( она из свога села никуд није ишла, па није ни знала ) била су Овчар и Каблар. Свештеник упита баку:“ Нано, знаш ли ти шта има доле испод тих брда?“ Одговори старица:“ не знам, само знам да то видим“. Рече јој попа:“Да знаш, мајко, тамо има осам манастира који се моле Богу сваки дан и ноћ, а то што си видела је Покров Мајке Божије и он штити те манастире и сав верујући народ“. „Е, сад ми је лакше када сам сазнала“, рече бака. После тога старица је поживела дуги низ година у побожности.

ПРЕСТУП И КАЗНА КУЗМАНА КРЏИЋА

Горушичино семе побожности и сазнања духовних путева будило је срце малог Милуна и преко једног комшије. Он се звао Кузман Крџић. Био је млад и необуздан. Када се његова мајка, побожна и честита жена по имену Дмитра, спремала да, на Свете враче Козму и Дамјана, иде у цркву у Осоницу и приложи печено јагње на дан цркене славе ( а за спасење душе своје и својих најмилијих ), пресрете је Кузман, оте јој то јагње из руку и са једном неморалном женом све то поједе. Мајка прокуну свог сина због таквог недела.

Нечисти духови уђоше у Кузмана и он поче привиђати и причувљавати демоне. Лека није било. Стално су му досађивали и мучили га. Јер, зна се – најтежа је мајчина клетва.

Досетише се два стара и угледна богомољца, Вељо Лазовић и Богдан Обреновић, да га воде код Светог владике Николаја у Жичу. Владика Николај је, још пре но што су му нешто рекли, све знао. Рекао им је где их шаље да се Кузман јада ослободи, при чему ће то бити делимично – престаће да виђа ђаволе, али ће их чути. Јер је учинио тежак преступ – и према мајци, и према Цркви, којој је мајка понела прилог.

По савету Светог Владике, Вељо и Бигдан са Кузманом дођоше у Студеницу, код оца Теоктиста, побожног и честитог монаха који му је читао молитве. Оздрави Кузман, али делимично, јер онако како је Владика Николај рекао, тако је и било. Кузман није више виђао демоне већ их је само чуо.

Често је Кузман са Макаријевим оцем и дедом седео и разговарао како како му демони досађују у разним приликама. Неки пут је Кузман био у воденици, и деца су га слушала како виче на демоне да их отера од себе. Све је то мали Милун скупљао у срцу своме и то га је уверавало у истинтост речи Божје, да постоји духовни свет.

ОДЛАЗАК У МАНАСТИР

Када је Милун напунио шеснаест година реши да иде у манастир. Бранили су му и деда и отац. Мајка као мајка, разумела је и слушала срце свог сина. Сећала се и да је, када се он родио, имала виђење да ће то дете, кад одрасте, као свештеник служити Богу. Касније је Макаријева мајка Војка у порти манастира Студенице испричала ово виђење оцу Јулијану и у брзо затим и она се замонашила 1968. године, добивши монашко име Ана. У манастиру Градац је дуги низ година била велики радник и посвећеник на обнови манастира Градац, А вредно је радила за Студеницу. У болести монахињу Ану су све млађе монахиње гледале и бринуле се о њој као да им је мајка рођена.

У манастиру Преображење Милуна је примио игуман Евстатије, који је у Србију на позив Владике Николаја дошао са Свете Горе. Рекао му је:“Још ниси пунолетан, одслужи војску па после дођи да не бисмо имали проблема са законом и властима.“ То је било зло време комунизма.

Милун је, иначе, поштовао овчарско – кабларске светиње, али је касније ипак отишао у Студеницу. Свиђало му се што је Царска Лавра на месту изложеном сунчевој светлости, док је у клисури, као што је она између Овчара и Каблара, сунчаних зрака мање.

ДОГАЂАЈ ИЗ ВОЈСКЕ

У војсци један догађај га увери да Бог постоји. Служио је у Дебру у Македонији. Била је ноћ. Требало је у потпуном мраку, пролазећи кроз врлети и огромне шуме одредити положај и доспети до задатог циља. При том није се смела палити никаква светлост, јер би непријатељ открио положаје. Тумарајући тако са групом својих другара – војника, по мрклом мраку, Милун одјденом зачу заповедни глас: „Не иди даље“. Застадоше, мада је глас чуо само Милун. Упалише лампу. Само метар даље била је огромна бездана провалија. Сви би настрадали да се нису зауставили. Био је то Божији глас и још један знак свеприсуства Божијег.

ПО ПОВРАТКУ ИЗ ВОЈСКЕ

Вративши се из војске, решио је да оде путем којим је кренуо. било је потребно да се одјави из општине и СУПа свог места. Власти су му говориле да су манастири прошлост, да ће сви ускоро постати музеји, да то више није у моди и да му је боље да се запосли и заснива породицу. „Дајте ви мени одјаву, а ви запослите неког другог – ја идем да служим Богу“, одбруси им Милун. Изабрао је свештену Студеницу, мајку свих цркава. Дошао је у СУП града Краљева да се пријави. Човек који је тамо радио био је родом из Студенице. Обрадова се и рече:“Е баш лепо што идеш у монахе. Наша Студеница је велика светињаа,а најбоље ће веру и манастире да чувају монаси и нико други.“ У Ивањици су му причали против манастира, а у Краљеву доби подстрек.

ПРОСТОСРДАЧНА МОЛИТВА СРПСКОГ СЕЉАКА

Отац Макарије је у Студеници обављао разна послушања. Било је велико братство и угледно. Народ је о празницима пунио манастир као што пчеле пуне кошнице медом. На челу са игуманом оцем Јулијаном, а касаније и са садашњим владиком Jованом, све је било беспрекорно: нема ко није волео доћи у Свету Студеницу и ту наћи праву братску љубав. У Студеници је боравио више од двадесет година, на послушању главног економа манастира. Отац Макарије је говорио како су у Студеницу долазили заиста побожни мирјани, прости људи. Нису били речити, нити школовани, али у срцу свом су носили Бога. Тако је био познат и неки молитвеник, Чедо из Студенице, који је имао доста деце и стоке. Ретко када би одстајао целу литургију. То су приметили монаси и игуман Јулијан. Једне прилике га зауставише и стадоше га питати зашто се он недељом кратко задржава на служби, а за то време стално нешто шапуће. Која је то молитва коју говори? Чедо им одоговори:“Оче игумане, ја имам доста деце и стоке. Волим да дођем у цркву. Станем, прекрстим се, дам прилог, и кажем шапућући:“Боже, ако хоћеш, помози мени, грешном Чеду, и мојој породици, а ако нећеш, ја шта ћу Ти“.

Био је то жив однос са Живим Богом, кога је побожни Чеда доживљавао као неког најближег, па му се, по слободи, обраћао као Рођаку и Пријатељу.

Такви су били наши богомољци, попут јеромонаха Макарија и људи из народа које је он сретао и знао. Нису носили мантију, нити су живели по манастирима, већ су својим животом и добрим делима сведочили веру у васкрслог Господа Христа, и чували наше свето Православље.

Прибележио раб Божји Хаџи Драган Пешић из Ивањице према казивању архимандрита Макарија Миленковића, студеничког монаха и првог игумана обновљеног манастира Дубница код Нове Вароши