Фјодор Лукјанов: Кобна мана Трампове стратегије за Украјину

фото: Chip Somodevilla/Getty Images

Иза театра Трампових мера према Русији стоји неспремност да се упетља у било какав инострани сукоб. Он жели краткотрајно ангажовање са малим трошковима и брзим излазним стратегијама. Тога у Украјини нема

Недавнa изјава Доналда Трампа о Украјини дуго је ишчекивана, посебно зато што он често уме да изненади чак и оне који се сматрају искусним познаваоцима политике. Његов иступ по питању Украјине и Русије, од 14. јула, након састанка са генералним секретаром НАТО-а Марком Рутеом, био је, у његовом стилу, гласан, али у суштини недовољно значајан. То, само по себи, не би требало да нас чуди. У последњих шест месеци, Трампов приступ кључним међународним темама прати добро познат образац. Украјина ту није изузетак.

У сржи Трамповог приступа налази се прорачуната стратегија буке. Он прави максималну галаму како би створио утисак снаге и одлучности. Али, уместо конкретних потеза, следи бесконачно понављање и разбацивање празним фразама. Намерно избегава било каква појашњења – циљ му је да делује истовремено доследно и непредвидиво.

Иза тог „театра“ стоји неспремност да се заиста упетља у било какав инострани сукоб. Трамп жели краткотрајно, контролисано ангажовање са малим трошковима и брзим излазним стратегијама. Али, изнад свега, он није спреман да озбиљно доведе у питање владајући консензус у Вашингтону, колико год тврдио супротно. Упркос свој тој буци, Трамп остаје везан за исти онај систем „дубоке државе“ против кога се, бар на речима, бори.

Сложена позиција

Сукоб између Израела и Ирана почетком ове године представља школски пример Трамповог приступа. Један драматичан напад на иранска нуклеарна постројења створио је утисак смеле акције. Тај потез је задовољио различите делове Трамповог бирачког тела, обрадовао Израел и послао поруку Техерану – а да при томе није изазвао регионални рат. Трамп је могао да прогласи „геополитичку победу“ и поново се појавио као потенцијални кандидат за Нобелову награду за мир.

Али, упркос насловима у медијима, мало тога се заиста променило. Иран наставља свој нуклеарни програм, а политичка динамика у региону је у великој мери остала иста. Ипак, амерички председник је цео догађај представио као велики допринос Вашингтона светском миру.

У сржи Трамповог приступа налази се прорачуната стратегија буке

Проблем је у томе што Украјина није Блиски исток. Украјинска ситуација је много сложенија – и Трамп то, рекло би се, разуме. Његов инстинкт му говори да се уопште не уплиће у сукоб, али, просто, не може тек тако побећи од овог питања.

Овај конфликт је сада кључна тема у односима између САД и Европе, а Трампови сарадници су подељени: једни су изолационисти, други јастребови. Он зна да не може сасвим да игнорише Украјину. Али исто тако не може дозволити да „Бајденов рат“ постане његов. Управо зато стално истиче фразу: „То није мој рат.“ Након састанка са Рутеом поновио је то три пута.

Дакле, шта је Трамп заправо предложио? Не много. Предложио је да европски савезници САД пошаљу Украјини своје старе системе наоружања – посебно батерије „Патриот“ – а затим да од Сједињених Држава купе нове, и то по пуној цени.

То је, за Трампа, суштина плана: претворити рат у бизнис. Логика је једноставна и позната – Европа се ослобађа застарелих залиха, Украјина добија подршку, а Америка добија наруџбине. Али практични детаљи су остали нејасни: који системи, у ком року, на који начин би били испоручени? Те ствари нису прецизиране.

Наравно, ништа не може проћи без економског притиска на Русију. Трамп је одобрио план којим се уводе царине од 100 одсто земљама које помажу Русији у избегавању санкција. То је умеренија верзија претње сенатора Линдзија Грејама о царинама од 500 одсто. Идеја је да се Русија економски притисне, али без увођења потпуне забране трговине.

Овај план је, такође, слаб када је реч о детаљима. Белa кућа ће објавити царине и може их по вољи укинути. Примена ће бити одложена за 50 дана. Дакле, рекло би се, класична Трампова тактика у трговинским преговорима. Ништа није коначно. Све служи као средство притиска.

Инерција сукоба

Права порука је да Трамп и даље преговара. Он не може да постигне договор са Путином, али жели да врши притисак на Москву без отвореног сукоба. И даље одбија да лично критикује Путина – каже само да је „веома незадовољан“ и „разочаран“ његовим понашањем. Тиме оставља известан маневарски простор, односно жели заслуге ако до мира дође, али није спреман да преузме ризик дубљег ангажовања.

Трамп је поновио и своју тврдњу да је „највећи мировњак на свету“, набрајајући низ наводних успеха – Индија и Пакистан, Израел и Иран, Србија и Косово, Газа (уз фразу „па, скоро“), ДР Конго и Руанда, Јерменија и Азербејџан, као и Египат и „једна суседна земља“ (очигледно заборављајући да је реч о Етиопији). Ове хвале представљају суштину Трампове методе: прогласи успех, понављај га често и рачунај на то да је пажња јавности кратког даха.

Половичне мере САД неће донети резултате – мада могу продужити сукоб

Упркос читавом овоме спектаклу, ризик од америчког уплитања у рат у Украјини и даље је висок. Мере које је Трамп најавио неће суштински променити војно-политичку равнотежу, али могу продужити рат – уз веће трошкове. У међувремену, канал за преговоре који је отворен Трамповим позивом Путину у фебруару месецу, полако се затвара. Према извештајима, Трампа све више иритира понашање Москве, али Русија се није померила ни за педаљ – нити то намерава. Путин не види разлог да прилагоди своју позицију само да би одговарао Трамповом политичком календару.

Постоје гласине да је руски министар спољних послова Сергеј Лавров у Малезији дао неке нове предлоге сенатору Марку Рубију. Али, на основу досадашњег искуства, готово је сигурно да је реч о добро познатим руским ставовима – само упакованим у нову форму. Приступ Москве у решавању украјинске кризе није се променио више од три године. Неће га променити ни Трампова реторика.

Из перспективе Кремља, Вашингтон више нема капацитет да се ангажује на истом нивоу као 2023-2024. Недостају му политичка воља, финансијски ресурси и стратешка усмереност. Половичне мере САД неће донети резултате – мада могу продужити сукоб. То је, за Москву, свакако непожељно – али није довољан разлог да мења свој курс.

Трамп, са своје стране, не жели да остане фокусиран на питање Украјине. Он жели да пређе на нешто друго – и то што пре. Многи у Пентагону деле то мишљење. Али рат се неће завршити само зато што Вашингтон жели да се бави другим темама. Ниједна страна нема јасну дугорочну стратегију. Оно што преовладава јесте инерција – а инерција је, за сада, јача од интенције.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард