Вук Поштић: Високи Дечани – чувар континуитета српске историје
Средњовјековно, немањићко насљеђе је један од основних извора националног идентитета код Срба. Један од трајних симбола и успомена на тај изузетно важан историјски период налази се на, како то каже Сава Дечанац – средњишњој тачки између Јадрана и Дунава, у Метохији. Ради се, наравно, о манастиру Високи Дечани.
Дечани имају важну улогу у контексту утемељења српског националног идентитета и она се тиче неколико битних аспеката. Прије свега, импозантност овог здања показује моћ ондашње српске државе и чува сјећање на њу и уопште идеју државности , те самим тим и осјећај самосвијести код народа. Поред тога, немогуће је занемарити улогу Дечана у предањима и култовима који су утицали на конститутисање српског идентитета, посебно у времену када Срби нису имали своју државу, већ су се нашли расељени у неколико царстава.
Очување државне идеје
Након 1690. године, и великих сеоба Срба са подручја „Старе Србије“, са акцентом на Косово и Метохију, српски народ се нашао расељен по јужним крајевима Угарске. Друштвени, политички, а посебно црквени живот Срба се развијао у складу са промјенљивим односом хабзбуршких власти према српској заједници.
У таквом стању, без државне организације, своје мјесто чувара српског националног идентитета, односно самосвијести нашао је и манастир Високи Дечани. Својим историјским трајањем без већих дисконтинутитета, он је представљао чврсту спону расељених Срба са подручјем Косова и Метохије, односно са свим оним српским крајевима на којима се од 12. до 14. вијека развила моћна и самостална српска држава.
Својом грандиозношћу, архитектуром, фрескописом и значајем њиховог задужбинара Уроша III Немањића, касније светог краља Стефана Дечанског, Високи Дечани су огледало снаге средњовјековне српске краљевине, и потом српског царства. Изградња манастира започета је 1327. године, а довршио ју је цар Душан 1335. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем – Спасовдану.
Само архитектонско решење манастира представља спој романичког и византијског стила градње. Архимандрит др Ава Јустин у Житију Стефана Дечанског описује – „спољни дио храма беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак да је лице целог храма један камен.“ Одабир мермера за израду храма најбоље репрезентује снагу ондашње државе.
У цјелокупном православном свијету, Дечани су препознатљиви управо по фрескопису, јер се ту налази јединствен приказ Исуса Христа са мачем. Занимљиво је да је ондашња пракса фрескописања манастира Дечани била таква да се доминантно користила плава боја. Она се добијала од лапис лазулија, а килограм тога материјала је вриједио као килограм злата.
Радове на Високим Дечанима, након смрти Стефана Дечанског, наставља његов син Душан. Сава Дечанац, према народном предању, наводи да је за довршетак манастира Млецима чак била заложена Превлака на Јадранском мору.
Култ владара-светитеља
Посебно значајну улогу у темељењу српског идентитета има култ владара – светитеља, а значајно мјесто у томе има Дечански манастир са моштима свога ктитора Стефана Дечанског – светог краља.
Дечански монаси су вјековима предано градили култ светог краља, који је у богатој палети владара-светитеља заузео једно од најважнијих мјеста. Његов култ је култ мученика, заштитника, добротвора и краља који се опредјелио за православну вјеру по цијену свега, што се уклапа и у предања о одабиру небеског царства.
У култу светог краља, истиче се његов мученички живот, Наиме, њега је отац, краљ Милутин ослијепио и прогнао из српске државе, од страха да ће му преотети престо. Постоји теза да је на то био подговорен од стране своје жене, византијске принцезе Симониде, која је престо чувала за свог сина Константина.
У целокупном православном свету, Дечани су препознатљиви управо по фрескопису, јер се ту налази јединствен приказ Исуса Христа са мачем
У мученичком животу Стефана Дечанског присутан је велики утицај вере, тако му је према предању одузети вид вратио Свети Никола. Такође, он је имао и добар однос са братијом манастира Хиландар – најзначајнијег симбола ове српске светородне лозе. Замоливши хиландарске монахе да код Милутина издејствују опроштај, Стефан Дечански се вратио у српску државу. После очеве смрти наставио је да влада са својим сином Душаном.
Значајан утицај на развој самосвијести код српског народа имао је и заштитнички карактер култа Стефана Дечанског. Наиме, након што је проглашен за свеца низале су се приче о светом краљу који је чувао манастир и свој народ. Једна од њих говори да су доласком у манастир Турци жељели да Дечане претворе у џамију, али да је приликом обреда на главу турског вјерског старјешине са зидина пао кип лава и на мјесту га усмртио.
Друго предање казује да је доласком турске војске у Метохију, српски народ преплашен одлучио да се склони у манастир, а да су потом за људима дошли и Турци. Када су пристигли, у Дечанима се појавила свјетлост а на манастирским дверима појавио се свети краљ и повикао: „Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру.“
За вријеме Првог свјетског рата у неким казивањима се наводи како Стефан Дечански није напустио Дечане, иако су бугарски војници одлучили да га однесу, потом и да је спријечио скидање манастирског крова, тако што је са зидина пао један аустријски војник.
Предање напомиње и да је Дечански подизао задужбине и помагао сиромашнима, говори се да је дијелио своје злато народу. Некада је долазио у манастир као краљ, а некада прерушен у војника и тако дијелио своје богатство најугроженијима.
Његов култ крунисан је мученичким вијенцем и због начина на који је изгубио живот. Од страха да га не ослијепи, његов син Душан је допустио да му погубе оца у тврђави Звечан. Тиме је починио тешко недјело, а Стефан Дечански је мученички страдао, односно, како се то кроз предања интерпретира – пострадао је за Господа.
Вијековима уназад, до данашњих дана, у Високим Дечанима налазе се мошти Стефана Дечанског, и за њих се веже исцјељитељски карактер, што се нарочито односи на излечење вида, вјероватно због приповиести да је Свети Никола вратио вид Стефану. Живе приче о исцјељењу вјерника који су посјећивали манастир нижу се све до данас.
На конкретним примјерима се може препознати утицај култа Стефана Дечанског, односно значаја култа владара – светитеља, прије свега код кнеза Лазара у Косовском боју, али је у много чему тај култ био инспирација и за вријеме Првог српског устанка и култа Карађорђа као обновитеља српске државне идеје.
Интеграциона улога
Дечански монаси су својим активним дјеловањем поред култа Стефана Дечанског, заслужни за изградњу култа цара Душана. Изградња Душановог култа веома је значајна за српски идентитет, па и за политичке прилике у којима се српски народ нашао у времену без своје државне организације.
Како наводи српски историчар Дејан Медаковић, бавећи се значајем Високих Дечана у XVIII вијеку, једна од најзначајнијих прворазредних политичких демонстрација, која је одиграла битну интеграциону улогу, јесте отклон дисконтинуитета код Душановог недјела у владарској породици Немањића.
Наиме, оптужба цара Душана за „оцеубиство“ мудро је прећуткивана од стране дечанских монаха, који су у XIX вијеку кренули у обилазак западних српских земаља, проносивши крст цара Душана, као једну од најзначајнијих дечанских реликвија. На овај начин постепено је грађен култ цара Душана, а чији резултат јесте интеграција владарских периода Стефана Дечанског и Душановог царства.
Оптужба за оцеубиство, односно Душаново недјело летјела је вјековима изнад српске историје као зла коб, и временом је добијала своје мјесто у тумачењу разних политичких, црквених, друштвених или сличних процеса. Пропаст српског царства, владавина Уроша Нејаког, култ издаје у Косовском боју и још много тога, често је објашњавано управо овим недјелом сина према оцу.
Постоји више историјских верзија о смрти Стефана Дечанског, односно Душановој улози у истом, али је ово дјеловање дечанских монаха допринјело у „амортизацији“ истог у укупном тумачењу српске историје, и очувању континутитета и цјелине.
Дечански монаси су својим активним дјеловањем поред култа Стефана Дечанског, заслужни за изградњу култа цара Душана
Још један значајан примјер интеграционе улоге у српској историји јесте завјет кнегиње Милице, када је посјетила манастир 1397. године, том приликом даровала је Дечане са двије велике свијеће воштанице и завјетовала монахе да свијеће упали ослободилац Косова. Након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату, 1912. године, Александрар Први Карађорђевић упалио је свијеће кнегиње Милице.
Таква улога манастира Дечани и његових монаха развијана је са јасном намјером да се превазиђу историјски дисконтинуитети, а српска историја гледа као једна цјелина, трајање у коме новије вријеме има јасну везу са својом древном прошлошћу која је стуб идентитета.
Симбол трајања и опстанка
Утицај Високих Дечана може се окарактерисати као духовни, просветни, али и национални. Посебно након укидања Пећке патријаршије 1766. године, Дечани су постали најзначајнији духовни центар српског народа на простору КиМ, чији значај се простирао на сва подручја гдје су живјели Срби.
Овај манастир је својеврсни симбол трајања нашег народа и најдиректнија веза данашњих Срба са сјећањем на средњовјековни/немањићки период који је један од кључних извора српског идентитетског саморазумијевања.
Значај манастира и даље не блиједи, него се у духу свог трајња кроз вјекове, од доласка Турака , преко великих ратова, па све до рата 1998. и 1999. године, погрома 2004. године, трајно поставио као симбол отпора и споменик културе, који је био и остао подсјетник о поријеклу и нашег народа.
Високи Дечани и данас својим сјајем свједоче да се национално/народно и духовно не могу прогласити анахроним, превазиђеним или само пуким спомеником културе. Свједоче да је веза са прошлошћу жива, плодотворна и подстицајна.
Аутор је студент Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.
ЛИТЕРАТУРА:
- Дечанац, С. (1904). Дечани и српски народ. Београд, Штампарија Бојовића и Мићића
- Батаковић, Т. Д. (1989). Дечанско питање. Београд, Просвета
- Поповић, Ава Јустин (1977). Житије светих за новембар, Београд, Манастић Ћелије
- Медаковић Д. (2022.) Изабране српске теме – студије, прилози и чланци. Нови Сад, Прометеј
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард
