Дмитриј Орехов: КАЖЕТЕ: ГУЛАГ?

Европљани су престрављени: Руси су окупирали део Украјине за себе и спремају се да заузму Европу! Упомоћ, слобода је у опасности! Ускоро ће европски градови бити преплављени официрима НКВД-а у кожним јакнама и плавим шапкама са црвеним тракама, а цела Европа ће се претворити у огромни ГУЛАГ.

Зашто се Европљани толико плаше Русије, зашто су тако спремни да самозаборавно поверују у било коју, чак и најапсурднију лаж о нама? Вероватно зато што су деценијама, ако не и вековима, убеђивали себе да је Русија земља затвора, мучења и џелата. Западни човек је тиме напумпан до грчева и лепљивог ноћног зноја.

Тај страх, међутим, има вештачко порекло. Да бисте се плашили руског мрака, потребно је да верујете да је западна цивилизација светла. Али да ли је то заиста тако? У стара времена, наравно, било је свега, али затвор није руски изум. А концентрационе логоре измислили су и широко користили управо Западни Европљани.

У извесном смислу, читав пут западне цивилизације може се замислити као кретање ка концентрационом логору. Зар доба ограђивања у Енглеској, са својим масовним одмаздама над цивилним становништвом, није била својеврсна проба за будући геноцид над обојеним народима у Новом добу? Зар масовно истребљење људи (гиљотином) није француски изум? Зар нису Англосаксонци измислили и користили бодљикаву жицу против људи? Зар нису Британци створили систем концентрационих логора током Бурског рата у којем је истребљен читав један народ? А Немци, ти најдоследнији и најдисциплинованији следбеници Англосаксонаца? Зар нису они потерали Хереро и Нама народе из Југозападне Африке у концентрационе логоре? Зар нису они донели ове колонијалне праксе у Европу?

Шта још модерне Европљане држи будним ноћу? Кажњавање штаповима? Али то се и даље практикује у правосудном систему неких земаља Британског комонвелта. Да, да, Британског комонвелта, а не неке ЗНД. Јер није варварска Русија наметнула батинашке штапове Малезији, Брунеју и Сингапуру, већ дивна парламентарна Енглеска, а модерно батинашко правосуђе у тим земљама је наслеђе краљевског затворског система, поклон енглеских колонизатора.

Мучење? Американци су интензивно користили мучење у Ираку и Авганистану. У својим тајним затворима раштрканим широм света, Американци и даље не оклевају да туку притворенике, стављају им вреће на главе, остављају их на екстремној врућини или хладноћи, излажу их струји или ватри, даве их у води, пуштају на њих псе, инсценирају погубљења итд. Притом, Бела кућа због тога не осећа никакву посебну грижу савести.

Шта још плаши Европљане? Ланци и окови? Одрубљене главе? Али Француска још релативно донедавно везује људе ланцима и одсеца им главе. То се може прочитати, на пример, у књигама Анрија Алега, уредника листа „Републикански Алжир“, који је три године био држан у затвору Барбус без суђења и истраге. У овим књигама се може читати о затвореницима везаним за зидове који чаме у скученим подрумским ћелијама и о главама присталица независности које лете испод гиљотине на крваво затворско двориште. „Двојицу патриота је јутрос узела гиљотина“, пише Алег. – Крици затвореника и лелек жена, страшан, попут наоштреног бодежа, поново су их водили ка месту погубљења.“ Мрачни средњи век, кажете? Ништа слично, времена Пете републике, почетак владавине славног председника антифашисте де Гола!

Обратите пажњу како су совјетски логори са својим осматрачницама и псима избледели и постали мрачни кад смо почели да их посматрамо не на блиставој позадини идеалне правде, већ у контексту затворских и логорских злочина Запада. Да, наравно, репресија је наш бол, наша одмазда за револуционарне превирања и наша трагедија, али с друге стране, нисмо ишли на друге континенте да иза бодљикаве жице уништавамо нама несимпатичне народе.

Прочитајте тог истог Алега, и сазнаћете како су Французи надокнадили недостатак ланаца и окова за Алжирце домаћим лисицама од ланаца за бицикле, чије су се нефлексибилне карике заривале у зглобове при најмањем покрету; како су затвореници, везани ланцима, ишли да обављају нужду; како су слати у затвор лекари чији је једини злочин био што су, обављајући своју професионалну дужност, превијали рањенике; како су погубљени пацијенти који су били приковани за кревет; како су људи били закачени за ноге и џипом вучени по земљи великом брзином; како су били вешани о пречку, тучени биковском тетивом, мучени ватром, струјом и водом; како су били приморани да прођу кроз строј жандарма и стражара који су их тукли кундацима, палицама и француским кључевима; како су затвореницима који су патили од руку француских џелата приказивани филмови који величају беле колонизаторе – „проналазаче, градитеље и исцелитеље“.

Наравно, Алжир није једини пример. Можемо се сетити концентрационог логора у који су енглески досељеници претворили животе аустралијских и тасманских абориџина; белгијског концентрационог логора у Конгу; француског концентрационог логора у Индокини; холандског концентрационог логора у Индонезији; америчког концентрационог логора у Вијетнаму… Па, и многих других концентрационих логора које је Запад основао у разним крајевима света.

Све су то теме којима се треба позабавити – осим, ​​наравно, ако не желимо да се правдамо због наших репресија до краја трећег миленијума. Као што је рекао Еме Сезер, „Запад мора да одговара за највећу гомилу лешева у историји.“ И то не треба чинити из некакве злобе, тврдоглавости или ситне жеље да се освете старе кривице, већ једноставно зато што је то реалност когнитивног ратовања. Одсуство речи (књига, научних радова, филмова, чланака, изложби итд.) доживљава се као одсуство аргумената. Ако један од опонената ћути (чак и из најморалнијих разлога), а други непрестано лаже, људи ће неизбежно пасти под утицај лажова.

Уз то, доследан рад у овом правцу има све шансе да једног дана поништи тај осећај супериорности који изнова и изнова помаже нашим непријатељима да консолидују западноевропске нације за напад на Исток. Истина је на нашој страни и на све оптужбе за варварство ми непријатељској цивилизацији можемо дати достојан одговор:

Па нисмо ми, него сте ви све то измислили.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)