У НЕМАЧКОЈ је 25 хиљада људи демонстрирало улицама Волфсбурга.
Разлог: најављено затварање три фабрике Volkswagen (од десет) и смањење плата.
Данијела Кавало је у име запослених у компанији рекла да ће то на овај или онај начин утицати на сваког од њих.
Немачки канцелар Олаф Шолц је нешто мрмљао о „управљачким грешкама“ док му се тло љуља под ногама.
Немачка је главна аутомобилска сила у свету. Њена велика четворка (Mercedes, BMW, Volkswagen, Audi) је мотор економије и разлог националног поноса. Ко има довољно среће да ради за једну од тих компанија, то је највероватније доживотно.
Запослене штите синдикати и закон о раду, скоро је немогуће да их отпусте. Сви су досад знали шта их чека сутра. И за десет година, и после пензије.
Али, однедавно је нешто почело да се дешава. Странка зелених се од групе смешних полулудака претворила у праву политичку снагу, која је, хранећи се новцем страних спонзора, забранила Немцима да се возе у центру своје престонице аутомобилима својих националних произвођача (ако крше еколошке стандарде).
Онда се догодио „дизелгејт”: Американци су одврнули неколико аутомобила велике четворке и видели уређаје који су им омогућили да креативно заобилазе еколошке захтеве. Тада се на сцени појавила крештава Грета Тунберг са захтевом да се сви аутомобили уопште пошаљу на сметљиште историје, а Немачка се понела као да је за то спремна.
Ово што се сада дешава само је логичан наставак.
Међутим, то није цела прича.
Сећам се како сам давно, у неком другом животу, на пријему који је организовала руска амбасада у Берлину, имао прилику да разговарам са тадашњим шефом Porsche Венделином Видекингом.
Атмосфера је била неформална, пило се много, а ја сам му поставио дрско питање: „Господине Видекинг, зашто су сви ваши аутомобили тако лепи, а Porsche Cayenne онако ружан?»
Видекинг се није увредио. Само нацерио и рекао: „Господине Петровски, да ли знате да смо недавно направили специјалну железничку пругу да би ти најружнији били испоручивани у Москву? Том линијом возови носе, носе и носе нове Cayenne у вашу престоницу, али се на њих код вас још чека у реду. Зато размислите поново о свом питању.“
Од тада је прошло безмало 20 година.
Та железница сада највероватније служи неким другим потребама, амбасада не организује пријеме, аутомобили не иду у Русију. ЕУ је увела антируске санкције, цене су скочиле у небо – генерално, пасијанс се није сложио у корист «старе добре Немачке».
Не, не кажем да је искључиво извоз у Русију уништио Volkswagen – тог ауто гиганта. То је само један од фактора који је довео до тога да ће радници који су веровали у непоколебљиви просперитет свог живота завршити на улици.
„Грешка у управљању“, да. Али не у Volkswagen-у.