Срђа Трифковић: Лабораторија апокалипсе

У својој читуљи надвојводи Францу Фердинанду објављеној јула 1914. године, најпознатији бечки есејиста и сатиричар свог времена, Карл Краус, назвао је Аустрију „лабораторијом апокалипсе“. Током лета 2024, 110 година касније, низ догађаја указује нам да ова етикета сада са пуним правом припада западном свету који предводе Сједињне Државе.

Попут Двојне монархије Фројда и младог Хитлера – коју је Краус називао „Империјом над којом сунце никада не излази“ – данашњи Запад лансирао је у свет многе разорне неурозе, као што се показало приликом дегутантног спектакла отварања Олимпијских игара у Паризу. Истоветно „очајан али не и озбиљан“ као и Хабзбуршка империја у свој сутон, данашњи „колективни Запад“ делује подједнако неспособно да спречи свој предстојећи колапс.

Уверљив резиме проблема пружио је мађарски премијер Виктор Орбан 27. јула. Уколико западна цивилизација ипак опстане, ова беседа од 11.000 речи остаће упамћена као велики говор једног великог државника. Он заслужује разматрање пре него што се посветимо конкретним догађајима који га потврђују овог лета.
Историјска беседа

Обраћајући се припадницима мађарске заједнице у румунској Трансилванији, Орбан је започео истицањем оштрих критика које му упућују високи функционери апарата Европске уније поводом његових напора да покрене преговоре за окончање рата у Украјини, а нарочито поводом његове посете председнику Владимиру Путину. Оснивачка повеља ЕУ наводи да је „циљ Уније мир“, како подсећа Орбан, али у Бриселу „говоре како рат подржавају зарад интереса мира“.

Одмах се присећамо Владимира Иљича Лењина, који је подучавао да ће са напредовањем комунизма држава одумрети, али ће одумрети тако што ће најпре константно да јача. Брисел такође ствара мир константно подржавајући рат. […] Можда је Орвел био у праву када је писао о томе да у „новоговору“ мир значи рат, а рат значи мир.

Орбан је подвукао да тренутне западне вредности, иако су наводно универзалне, одлучно одбацује све већи број земаља широм света. Западну меку моћ заменила је руска мека моћ, сматра он, пошто је идеологија LGBTQ постала кључна у пропагирању западних вредности.

Сам рат, наставља Орбан, „јесте наша црвена пилула […] Европски систем доношења одлука распао се“. ЕУ безусловно прати спољнополитичку агенду америчких демократа, чак и по цену сопственог уништења. Санкције надувавају цене енергената и чине европску економију неконкурентном. „Допустили смо да дизање Северног тока у ваздух прође без одговора“, рекао је. „Сама Немачка је допустила акт тероризма против своје имовине – што је очигледно учињено по америчким инструкцијама – без одговора. Ово није ништа друго до чин покоравања“.

Последица је, према Орбану, „духовна усамљеност Запада“. Понашао се као мерило света, укључујући либералну демократију и зелену транзицију. Током последње две године, међутим, дошло је до заокрета од 180 степени. Западни захтев свету да се супротстави Русији наишао је на отпор. То што је чак и Индија, као најмногољуднија демократија, на руској страни, потпуно је „запањујуће“. Да се НАТО чланица Турска противи захтевима Запада, а муслимански свет Русију не третира као непријатеља него као партнера, подједнако је неочекивано.
Елите против националне државе

Главни проблем, према Орбану, јесте унутрашња дезинтеграција Запада. Његово понашање је ирационално јер елите поричу валидност националне државе. Међутим, национална држава није правна апстракција или конструкт. Она је укорењена у конкретној култури, рекао је, она има заједнички сет вредности, има антрополошку и историјску дубину, она ствара заједничке моралне императиве засноване на консензусу. То није феномен који се развио у 19. веку, додао је Орбан, јер „верујемо да националне државе имају библијску основу и припадају поретку Постања“:

У Светом писму читамо да ће на крају времена суд доћи не само за појединце, него и за народе.[…] Но, потпуно супротно од тога, Западњаци […] поричу постојање заједничке културе и заједничког морала заснованог на њој. […] Они мисле да миграције нису претња или проблем, него начин за бекство од етничке хомогености која је основа нације. То је суштина прогресивне либералне интернационалистичке концепције простора.

Западне елите су несвесне апсурда, каже Орбан, у којем се стотине хиљада хришћана међусобно убијају на истоку Европе, док на запад Европе доводимо стотине хиљада људи из страних цивилизација. Унутар самих западних друштава видимо растући отпор миграцијама, џендеризму, рату и глобализму:

Елите осуђују људе за скретање удесно. Осећања и идеје народа етикетирају се као ксенофобију, хомофобију и национализам. […] Имамо елиту која не да не жели да представља народ, него се и поноси тиме што не жели да га представља, и имамо народ који нема представнике.

У Сједињеним Државама, како наводи Орбан, кључна битка се бије поводом сржи америчког идентитета. Циљ Доналда Трампа је да врати амерички народ назад из стања постнационалне либералне државе, да их уздигне поново у националну државу. Зато су улози у америчким изборима тако огромни:

Зато желе да спрече Доналда Трампа да учествује на изборима. Зато желе да га стрпају у затвор. Зато желе да му одузму имовину. И уколико ништа од тога не буде функционисало, зато желе и да га убију. И не заваравајте се да је оно што се десило последњи покушај атентата у овој кампањи.

И у Америци, као и у Европи, каже Орбан, живимо са плодовима „велике илузије 1960-их“, уверења да ће појединац бити слободнији и већи уколико раскине све колективне споне. Од тада је постало јасно да, напротив, појединац једино може постати велики кроз заједницу. На Западу, споне су успешно одбачене: метафизичке са Богом, националне са домовином, и породичне. Али за овог мађарског државника, тајна величине је служење нечему већем од нас самих:

Темеља величине нема пуно: ваш Бог, ваша земља и ваша породица. Али ако се уместо тога фокусирате на сопствену величину, верујући да сте паметнији, лепши, талентованији од већине људи, ако своју енергију улажете у саопштавање свега тога другима, онда нећете добити величину него претенциозност. И зато данас, када год разговарамо са западним Европљанима, у сваком њиховом гесту осећамо претенциозност уместо величине.

Европа има две опције. Прва је оно што је Орбан назвао „музеј на отвореном“ – Европа апсорбована од стране САД, лишена динамике за развој. Друга опција је стратешка аутономија, укључујући европско војно савезништво, европску енергетску самодовољност (немогуће без нуклеарне енергије) и ново помирење са Русијом. То значи, како он закључује, да Европска унија мора да дигне руке од амбиција о политичком пројекту.

У оба случаја – било да постанемо „музеј на отвореном“ или се придружимо надметању – морамо бити спремни да прихватимо чињеницу да Украјина неће бити чланица НАТО или Европске уније. Украјина ће се вратити на позицију тампон државе. Ако буде имала среће, то ће се догодити уз међународне безбедносне гаранције, које ће бити обухваћене америчко-руским споразумом, у којем ће Европљани можда моћи да учествују.

У будућим генерацијама, закључује Орбан, баш као и у нашем времену, суштински ће постојати само две позиције: либерали и националисти:

Постојаће либерални, слим-фит, авокадо-лате, без алергена. самозадовољни политичари с једне стране, и млади људи националистичког менталног склопа са друге стране, који ће чврсто стајати на земљи са обе ноге. Стога морамо да кренемо да регрутујемо младе људе, и то сада, за нашу ствар. Опозицију константно организује и размешта на бојиште либерални дух времена (Zeitgeist). Њихова регрутација дешава се аутоматски […] али национални табор ће једино устати на звук труба и једино се може окупити под високо уздигнутом заставом.

Мађарска нација има среће што се за њеним кормилом налази човек тако чисте визије и тако свестан сврхе своје мисије. Орбан је од најређе сорте, он је конзервативни интелектуалац са темељима хришћанске вере, али је истовремено талентован и успешан политички оперативац. У недељама непосредно пред његов говор, пет великих догађаја доказало је исправност његове дијагнозе бољки Запада.
Дијагноза по Орбану

Церемонија отварања Олимпијских игара у Паризу 27. јула 2024. године представља најотвореније богохулну антихришћанску манифестацију у историји. Три сата су се фантазмагоричне сцене смењивале френетичним темпом, укључујући одвратног голог плавог мушкарца на тањиру. Сирово настрано исмевање Последње вечере представља помпезно слављење Француске укорењене у јакобинском терору – оне аутентично зле „анти-Француске“ опране хришћанском крвљу у Револуцији – које се савршено уклапа у америчку лудачку кошуљу woke „освешћености“ и настраности.

Била је то истинска сатанистичка оргија ослобођена свих граница – а опет необично досадна у калкулисаном настојању да повреди, шокира и вређа. Позитивна страна је у томе што је разоткрила колективни Запад пред Осталима (сходно синтагми Семјуела Хантингтона “The West versus the Rest“, тј. „Запад против осталих“). Разоткрила га је, демаскирала, у свој дегенерисаној гротески. Био је то најбољи могући пропагандни згодитак за све оне који су склони идеји да је Запад готов.

Дана 30. јула, Тамаш Менцер, портпарол Орбанових владајућих демохришћана из Фидеса, рекао је да Брисел жели да „преплави“ Мађарску мигрантима, „али му то неће успети“. Одлука Европског суда, којом је Мађарској изречена казна од 200 милиона евра – уз образложење да мађарски имиграциони систем није усклађен са регулативом ЕУ – „била је политички мотивисана“, додао је.

Наравно да јесте. Мађарска, која је ротирајуће председавање Европском унијом преузела 1. јула, већ је рекла да неће платити високу казну наметнуту од стране суда из Луксембурга услед наводне повреде правила Европске уније о азилу. У јуну је Суд казнио Мађарску са 200 милиона евра и наметнуо дневну затезну камату од милион евра за непоштовање одлуке из 2020. према којој ова држава мора да се покорава процедурама за тражиоце азила које је издиктирао Брисел. Будимпешта једино допушта тражиоцима азила да своје захтеве поднесу мађарским амбасадама у иностранству и не дозвољава им да напусте имиграционе центре док је њихов случај на разматрању.

Дана 16. јула, немачка влада забранила је „десничарски екстремистички“ часопис Компакт, оптужујући га за распиривање „неизрециве“ мржње и подривање уставне демократије ове државе. У ономе што је назвала „снажним ударцем“ против ултра-деснице, министарка унутрашњих послова Ненси Фезер наредила је у четири немачке државе јутарње рације на објекте повезане са овим гласилом, које је идеолошки блиско партији Алтернатива за Немачку (AfD).

Фезерова је изјавила да је њена забрана „кључног мегафона дестничарске екстремистичке сцене“ доказ да њена влада „предузима акције против интелектуалних вандала који покушавају да распламсају климу мржње и насиља против избеглица и миграната, те да победе нашу демократску државу“. Најзначајнији део изјаве Фезерове био је кратак: „Наша порука је веома јасна – нећемо дозволити да етницитет дефинише ко припада Немачкој, а ко не“. Дотични часопис починио је грешку што је на једној од својих скорашњих насловница објавио слоган „Немачка Немцима“.

Немачки суд је у среду 14. августа поништио забрану објављивања часописа Компакт, све док се не донесе коначна одлука о настојањима да се публикација стави ван закона. Управни суд у источном граду Лајпцигу саопштио је да тренутно није могуће утврдити да ли часопис испуњава основе за забрану на основу уставног поретка. Суд је установио да је публикација нарушавала људско достојанство, али да подржавање слободе штампе има предност у његовој одлуци да укине забрану, наводи се у саопштењу.

Главни уредник Компакта, Јирген Елзасер, поздравио је одлуку суда као победу. Министарство унутрашњих послова одговорило је на одлуку рекавши да постоји свеобухватно оправдање за забрану, на основу обавештајних података безбедносних органа и да ће наставити да захтева трајну забрану.

Трајну забрану захтева и главни синдикат немачких новинара. Дана 17. јула, управни одбор Асоцијације немачких новинара (DJV) објавио је да више не жели да разговара са Алтернативом за Немачку (AfD), „без обзира на њен изборни рејтинг на националном нивоу“. Ово открива чудан однос према улози медија у моменту непосредно пред изборе у Саксонији, Тирингији и Бранденбургу. Вреди истаћи да је AfD најјача политичка странка у све три покрајине. DJV више неће слати представнике на догађаје које одржавају „антиуставне организације и њима блиске организације“.

Председавајући DJV Мика Бојстер оправдао је ову одлуку без преседана тврдњом да „AfD покушава да уништи дискурс“. Ово је заиста запањујућа тврдња: удружење новинара се супротставља наводној намери треће највеће странке у Савезној републици да уништи дискурс, тиме што ускраћује саму могућност дискурса. Више од 27.000 новинара су чланови DJV, укључујући уреднике и извештаче већине дневних и недељних новина и часописа, као и фотографи и хиљаде професионалаца свих телевизија, радија и интернетских формата. Нико од њих није консултован поводом ове одлуке, али сви морају да јој се повинују иначе ће изгубити чланску карту Асоцијације.

Ове године Немачка слави 75. годишњицу свог устава, који гарантује „слободу штампе и извештавања“. Такође прокламује да „неће бити цензуре“. То је баш тако лепо. Исто као што Повеља ЕУ тврди да је примарна сврха Уније „мир“.

Било би и у америчком и у европском интересу ако се, за неких 50 година, име Виктора Орбана овековечи у називима улица, тргова, школа и јавних установа широм САД и Европе. То би значило да зло није победило.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Chronicles” и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.