Последњи европски дисидент: Зашто је Виктор Орбан устао против европског једноумља?

У мору једноумља које већ годинама доминира у Европи када је реч о политици према Украјини и Русији, један европски лидер показао је довољно храбрости да се издигне из масе и успротиви ратнохушкачкој политици која доминира у Бриселу.

Премијер Мађарске Виктор Орбан изазвао је гнев бриселских бирократа, али и многих европских лидера, када је „на своју руку“ отишао на „мировну турнеју“, током које је покушао да спусти тензије и покрене дискусију о окончању конфликта који на истоку Европе букти већ више од две године.

Иако Орбанов став на прву лопту може деловати помало чудно, кратак осврт на његову биографију открива да је мађарски премијер од почетка своје политичке каријере имао „дисидентску“ црту, те да је увек био спреман да устане против већинског мишљења – ако је веровао да је оно погрешно.
Од бунтовног тинејџера до премијера

Орбан никада није био конформиста. Он је још као студент у доба комунизма похађао тада „експерименталне“ курсеве на којима су се друштвене науке изучавале изван чисто марксистичке перспективе, када је ступио у контакт са активистима-дисидентима из Пољске.

Иако сам никада није био „дисидент“ у правом смислу те речи, он је одувек показивао симпатије према противницима комунистичких власти у Источној Европи – пре свега према покрету „Солидарност“ у Пољској, који је био и тема његовог магистарског рада. Сам Орбан је касније изјавио да је време проведено у војсци за време протеста у Пољској 1981. разбило његову „наивну веру у комунистички режим“.

Орбан се први пут нашао у центру пажње мађарске и европске јавности управо захваљујући својој храбрости да устане против ауторитета. Током прославе 33. годишњице Мађарске револуције из 1956, он је 16. јуна 1989. године одржао говор пред око 250.000 људи окупљених на Тргу хероја у Будимпешти.

„Ако се поуздамо у сопствене снаге, онда ћемо моћи да ставимо тачку на комунистичку диктатуру. Ако будемо довољно одлучни, онда можемо да приморамо владајућу странку да се суочи са слободним изборима. Ако нисмо изгубили из вида
идеје из 1956, гласаћемо за владу која ће одмах ући у преговоре о почетку повлачења руских трупа. Ако смо довољно храбри, онда, али само онда, можемо испунити вољу наше револуције“, рекао је он том приликом.

Годину дана раније, Орбан је са групом сарадника формирао Савез младих демократа, опозициони покрет познатији по скраћеници Фидес. Он ће 1990. прерасти у политички партију, са којом ће Орбан осам година касније први пут доћи на власт – тада и даље као прозападно оријентисани либерал. У том периоду, Мађарска је приступила НАТО-у.

Међутим, то није био крај Орбановог опозиционог деловања. Након што су у септембру 2006. у јавност процурили снимци тадашњег мађарског премијера (и Орбановог личног ривала) Ференца Ђурчања, у којима он признаје да је лагао како би победио на парламентарним изборима раније те године, као и да његова влада није учинила ништа значајно у претходном мандату, у Мађарској су избили масовни протести.

На њиховом челу налазио се управо Фидес, и његов лидер Виктор Орбан. Иако протести, који су због реакције полиције на тренутке били и насилни, нису испунили свој главни циљ – Ђурчањ није расписао ванредне изборе – они су „дали крила“ Орбану и мађарској опозицији, која је на следећим изборима 2010. године остварила до тада најубедљивију победу од обнове вишестраначја у тој земљи.
Орбан – глас разума у Европској унији

Након повратка на чело мађарске владе у мају 2010. године, Орбан је своју државу усмерио у потпуно другачијем правцу у односу на свој први мандат.

Као старији и доста зрелији политичар, он је схватио да слепо праћење доминантних политичких токова у Европској унији не представља најбољи пут за Мађарску, већ да би она требало – колико је то могуће – да води независну и суверену политику.

Када се Европска унија суочила са до тада незапамћеним приливом имиграната са Блиског истока средином 2015, Мађарска се оштро успротивила отварању граница и „расподели“ тражилаца азила у државама ЕУ. Тврдећи да је реакција Брисела „исувише спора“, Будимпешта је изградила баријеру дуж граница са Србијом и Хрватском, како би спречила прелазак великог броја илегалних имиграната.

Орбан се појавио као „разбијач европског консензуса“ и када је реч о политици према Русији и Украјини, а последњих година и према Кини.

Мађарски премијер је 2017. критиковао украјинске власти због третмана мађарске мањине у тој земљи, као и доношења закона којим је украјински језик проглашен јединим званичним у државним школама. То је био окидач за захлађење односа Будимпеште и Кијева, које је дошло у први план након почетка СВО у фебруару 2022. године.

Стеван Гајић са Института за европске студије за РТ Балкан каже да у ЕУ данас постоје само два лидера која су спремна да се супротставе доминантном начину размишљања – Орбан и словачки премијер Роберт Фицо,

„Фицо је већ доказао да је спреман да се жртвује за своје идеје – то је очигледно, зато што је добио прилично хладне знаке подршке из Европе после атентата који је преживео – као да им је жао што је преживео. Постоје индиције да је био планиран атентат и на Орбана. Ван ЕУ, ту је Додик, али Орбан је најзначајнији, зато што је он центар те централноевропске коалиције“, указује он.

Орбанови ставови о сукобу Русије и Украјине, односно о потреби да се створе услови за његово окончање, добро су познати. Мађарски премијер је једини лидер у ЕУ који је подржао кинески мировни план из 2023, а почетком овог месеца је отишао и на својих пет „мировних“ мисија у Кијев, Москву, Пекинг, Вашингтон и Мар-а-Лаго, где је са светским лидерима разговарао о могућностима постизања примирја и окончања сукоба.

„Мир у руско-украјинском рату неће доћи сам од себе, неко мора да га направи“, поручио је Орбан. Иако једноставна, ова изјава је Орбану створила много непријатеља у Европској унији, за које су било какви мировни разговори мимо „формуле Владимира Зеленског“ табу тема.