Никола Јоксимовић: Кад ратују „изузетни“ (Американци), страдају – невини

Када „изузетни“, односно Американци, ратују, изгледа страхотно, са великим бројем жртава. И то невиних жртава. Малих, обичних људи, који ни за шта нису криви, а који су убијени као „колатерална штета“ или су принуђени да као избеглице напусте своје домове, каже новинар Зејнел Зејнели, аутор књиге „Америка – ратови изузетних“.
Од оснивања до данашњих дана САД су водиле више од 200 ратова на свим континентима, изазивајући велика страдања недужних људи. Организовала је и спроводила пучеве и преврате њима неподобних председника и шефова држава и влада.
Све ратове водила је под лажним изговорима да „уведе ред“, најчешће под изговором наводне заштите људских права и слобода или због наводног поседовања оружја за масовно уништење, при том се не осврћући на милионске невине жртве које су „ратови изузетних“ иза себе оставили, објашњава Зејнели, некадашњи дописник дневног листа „Политика“ из Приштине.
Косово – увод у ратове изузетних

Књига почиње бомбардовањем Југославије 1999, а затим се ређају приче и из многих других земаља које су делиле српску судбину. Описују се ратови и страдања у Ираку, Либији, Сирији, Авганистану, о којима говоре људи из тих држава, који су осетили последице ратова.
То што књига почиње описом судбина обичних људи, жртава америчког бомбардовања Србије и њиховим изгоном са Косова и Метохије је, према Зејнелијевим речима, логично јер агресија НАТО-а на нашу земљу представља увод за све остале „ратове изузетних“ у 21. веку.
И тада су рат отпочели под изговором заштите људских права.

„Они су рушили Југославију, убијали цивиле и остварили су циљ који су имали. Циљ је био да се стационирају на територији Косова и Метохије. И то су и учинили. Имају базу Бондстил“, прича Зејнели.
Једина прихватљива истина је америчка истина
Иако важе за највеће противнике национализама, свест о америчкој изузетности, из које произилази право да воде ратове против других држава у име „виших циљева“ говори да нема нације на свету која је више националистичка од САД, наводи наш саговорник.

Током 19. века, Американци су, да би оправдали експанзију унутар своје државе користили термин „Манифест дестини“, слоган који је изражавао идеју да је САД предодређено да се прошири од Атлантика до Пацифика, па и даље. То даље манифестује се почетком 21. века у свести о изузетности америчке политике и изузетности ратова који се воде.
Од мишљења у које су убеђени, Американци не одустају, наводи Зејнели и то показује на сопственом примеру, када је био у Вашингтону и разговарао са једним чланом Конгреса.
„Чим смо почели разговор, он је рекао да ће прво он постављати питања мени, а да после питања постављам ја њему. Одмах је питао зашто је југословенска војска напала Косово. Међутим, ја сам, уместо одговора поставио питање шта би САД урадиле када би се Калифорнија отцепила. Одговорио је да би САД одмах интервенисала. Ја сам му рекао да је моја земља такође интервенисала да спаси своју територију. Он је устао и рекао да нема више питања и да је разговор завршен. Обукао је сако, изашао и оставио ме је самог у кабинету. Јако су лични, не воле да им се неко супротстави“, прича Зејнели.

На овом примеру Зејнели, како каже, жели да покаже да је за Американце једина прихватљива истина америчка истина. У томе се и састоји америчка „изузетност“ – оно што они кажу мора се слушати.
Зато не постоји ни свест о грешкама, као што је на пример био случај када су дроновима убили читаву једну породицу у Либији, сматрајући да се ради о терористима, о чему Зејнели и пише у књизи. Таквих случајева патње малих људи има безброј.

Како „изузетни“ ратују
„Изузетни“ ратују на два начина – или директно учествују бомбардујући са велике удаљености, или неко други ратује у њихово име. На пример, наоружају терористе, као што су то чинили у Авганистану током осамдесетих година прошлог века. Када им терористи више не одговарају, они зарате и против њих. У најновије време, пример такве врсте „ратова изузетних“ је Украјина.
„Они воде рат против Русије, а Украјинци гину. Русија штити своје грађане и ни у чему није погрешила што је покренула специјалну војну операцију“, истиче Зејнели.
Оно што Американце ужасава, јесте да не желе да гину, зато и упошљавају друге или ратују са дистанце, додаје он.

У књизи, Зејнели се осврће и на судбину оних Американаца који су учествовали у „ратовима изузетних“ – када се врате кућама, амерички ветерани постају најнижи друштвени слој. Врло често ратни војни инвалиди немају средстава за живот и принуђени су да просе како би се прехранили. То је видљиво и у Вашингтону, где испред скоро сваке продавнице људи који се представљају као ветерани просе, прича наш саговорник.
То се у књизи види по причи ратног ветерана из Вијетнамског рата, који је о Вијетнамском рату написао књигу, али није успео да је изда јер је у међувремену преминуо.
„Они касније забораве на ветеране. Неко се можда и снађе, али ја вам причам оно што сам видео у њиховим институцијама, на улици у подземној железници… Покушавао сам да им објасним да је код нас другачије, да се ретко ко оставља на улици. Али, они о томе уопште не воде рачуна. Зато и желе да ратове за њих води неко други“, каже Зејнели.

Међутим, „ратови изузетних“ су углавном неуспешни – шта су Американци урадили у Ираку или Авганистану, одакле су неславно отишли, пита се наш саговорник. Сирија је још добро и прошла, захваљујући Русији, додаје он.
Све у свему, САД не могу да задрже положај у коме су уживале почетком века. Зато ће водити све мање „ратова изузетних“, јер више неће имати подршку других држава, осим Велике Британије, традиционалног америчког савезника, закључује Зејнели.