Зоран Чворовић: Зашто је Русија суспендовала нову МКБ?

Руска влада је, oдлуком коју је донела 31. јануара 2024. године, суспендовала примену Плана активности на увођењу 11. ревизије Међународне класификације болести (МКБ). Зашто?

Једна вест с почетка фебруара из области здравства чини се да је боље осветлила процесе који су захватили Русију након почетка Специјалне војне операције у фебруару 2022. године, него бројне вести са фронта или оне које се непосредно тичу руске политике и економије.

Влада Руске Федерације је oдлуком, коју је донела 31. јануара, а објавила 2. фебруара 2024. године, суспендовала примену Плана активности на увођењу 11. ревизије Међународне класификације болести (МКБ), коју је Светска здравствена организација објавила у јуну 2018. године (овде).

Реч је о плану који је влада РФ усвојила 15. октобра 2021. године и који је предвиђао да примена нове 11. ревизије Међународне класификације болести у Русији започне 1. јануара 2022. године, а да се целокупни процес имплементације овог документа оконча крајем 2024. године (овде, овде, овде). За примену наведеног плана, влада РФ испланирала је да потроши из државног буџета око 2,2 милиона долара (овде).

Образлажући најновију одлуку о суспензији примене плана активности на увођењу 11. ревизије Међународне класификације болести, министарство здравља РФ је истакло, да је „одлука донета имајући у виду велики броја обраћања грађана, друштвених организација, као и сенатора и депутата, због могућих противречности Међународне класификације болести у односу на традиционалне моралне и духовно-етичке вредности утврђене законодавством РФ” (овде, овде).
Легализација педофилије?

Реч је, пре свега, о променама које МКБ-11 доноси, у односу на МКБ-10, у области дијагностиковања и класификације сексуалних поремећаја и стања. Тако је Лариса Попович – директор Института економије здравствене заштите московског универзитета „Више школе економије” – истакла, да је према МКБ-11 транссексуалност изгубила својство душевне болести (овде). На проблематичност управо тог дела МКБ-11 указао је још у јуну прошле године и први заменик председника Комитета за здравство Државне Думе, Алексеј Курињиј (овде).

Пре тога је, у марту 2023. године, јереј Фјодор Лукјанов – председник патријаршијске Комисије за питања породице, заштите материнства и деце – изјавио на заседању Државне Думе, да МКБ-11 „промовише вредности које су туђе Русији”, јер „различите облике изопачености” – укључујући и педофилију – третирају „као поремећај само у случају када се педофил осећа због тога дискомфорним” (овде). Осим тога, према мишљењу РПЦ, у МКБ-11 „транссексуалност и хомосексуализам имају својство норме” (овде). Имајући све то у виду, јереј Лукјанов је своје излагање пред депутатима закључио речима „ми знамо ко је учествовао у разради МКБ-11 и кога спроводи, па је због тога свакако потребно да Русија обавезно – макар и делимично – изађе из овог механизма” (овде).

Након оваквог упозорења из РПЦ, потпредседник Државне Думе из редова „Јединствене Русије”, Петар Толстој, изјавио је у јулу прошле године да би Русија требало да „одустане од примене оних правила Међународне класификације болести, која се тичу проблематике полног идентитета и тема ЛГБТ” и да би, с тим у вези, Русија требало да одбаци туђу идеологију која јој се намеће од стране Колективног запада.

Истовремено, Толстој је указао да је дошло време да Русија напусти Светску здравствену организацију (СЗО), која је, с једне стране, увела санкције Русији, док, с друге стране, срамно „намеће Русији погледе и правила која нису у складу са њеним вредностима” (овде). Тада су поједини руски медији предлог потпредседника Думе о потреби одбацивања нове верзије Међународне класификације болести прокоментарисали речима, да за то „Толстој има мало присталица” и да „њега не подржава Министарство здравља” (овде).
Утицај глобалиста у Русији

После шест и по месеци показало се, међутим, да потпредседник Думе – иначе познат по својим врло јасним националним и хришћанско-конзервативним идеолошким ставовима – уопште није усамљен у оцени да Русија мора да одбаци нову Међународну класификацију болести (МКБ), зато што је она супротна моралним и духовним вредностима које су утврђене руским законодавством.

Неко је очигледно рачунао да ће захтеву за суспензију МКБ-11 снажан отпор пружити руска медицинска „дубока држава”, тј. лекарски кругови интересно и идеолошки повезани дугогодишњом сарадњом са СЗО и западним медицинским удружењима и установама, као и поједини глобалисти-професионалаци у државном апарату (овде). Због тога је, по свему судећи, специјални представник СЗО за Русију, Мелита Вујновић, у јулу прошле година одбила да за руске медије коментарише ставове потпредседника Думе о потреби одбацивања МКБ-11 (овде).

Тако се показало, да су у условима Специјалне војне операције и борбе руске државе и народа за опстанак, појединим домаћим струковно-интересним групама – као важаном чиниоцу у рату глобалиста против суверене државе – итекако сужене могућности да под фирмом „струке” и „науке” правдавају увођење нове идеологије, коју не прихвата огромна већина грађана Русије. У условима рата подршка народа постаје државним властима незаменљива – што за последицу има ресуверенизацију државе, али и ресуверенизацију народа као носиоца суверености у демократским режимима.

Притом, суспензија примене нове верзије Међународне класификације болести у Русији није никакав инцидент, мотивисан демагошким мотивима, већ једна мера конзистентне државне политике руског руководства у области заштите темељних друштвених вредности, које су нашле своје место и у новим одредбама Устава РФ (традиционалне и вредности монотеистичких религија, односно „идеали предака” и „вера у Бога”, патриотско васпитање и јединство духовног, моралног, интелектуалног и физичког васпитања деце као „приоритет државне политике Русије”, нови чл. 67/1 Устава, овде).
Руска државна стратегија

Закони који су донети након почетка СВО којима се штите традиционалне и породичне вредности – а које деле припадници свих монотеистичких религија у Русији – учинили су неодрживим даљу имплементацију плана на увођењу нове верзије Међународне класификације болести (МКБ-11), који је донет неколико месеци пре почетка СВО. Реч је о Закону који је донет 5. децембра 2022. године и којим се, под претњом високих новчаних казни, забрањује физичким и правним лицима да пропагирају на територији РФ – како малолетним, тако и пунолетним лицима – нетрадиционалне сексуалне односе (овде), педофилију и промену пола, као и о Закону од 19. јула 2023. којим се забрањује медицинска промена пола (овде).

О мотиву законодавца да донесе такве законе, јасно сведоче речи председника Државне Думе Вјачеслава Володина, изречене приликом доношења првог од наведених закона: „Овај акт ће нам омогућити да заштитимо нашу децу, будућност земље од мрака који шире САД и европске државе. Ми имамо своје традиције и вредности” (овде). Пре усвајања Закона против пропаганде нетрадиционалних сексуалних односа, педофилије и промене пола депутатима се обратио амерички државни секретар Ентони Блинкен са захтевом да гласају против предложеног закона.

Одговор руских посланика на Блинкенову молбу је био једногласан – али у прилог прихватања предлога Закона (овде). А потом је уследио и одговор америчком државном секретару председника Думе Володина: „Нама није потребно наметање туђих вредности. Ви сте своје срушили, видећемо како ће се све то завршити – али у сваком случају јадно – зато што је то Содом, другачије се не може назвати, а САД су постале центар тог Содома у свету. Нека их тамо, али код нас нека се не довлаче” (овде).
Тотална депатологизација

Ради се, заправо, о стратешком и идеолошки утемљеном одговору Русије на, такође, стратешки план лево-либералних глобалистичких структура, да се посредством међународних организација – каква је, између осталог, и Светска здравствена организација (СЗО) – појединим државама наметну идеологизоване струковне (у овом случају медицинске) агенде, које треба да коренито измене не само брак и породицу – а посредством њих нацију и људско друштво уопште – већ и самог човека.

Притом хрватски клинички психијатар и професор Медицинског факултета у Загребу, Горан Арбанас, јасно показује да је нова верзија Међународне класификације болести Светске здравстве организације код оцене појединих поремећаја везаних за сексуално здравље пошла од Дијагностичког и статистичког приручника за душевне поремећаје Америчког удружења психијатара (DSM-5). Док је у ранијој (у Србији још увек важећој) верзији Међународне класификације болести (МКБ-10) постојала дијагностичка категорија душевног оболења F66.1, „која је укључивала она стања где је особа била незадовољна својом сексуалном оријентацијом, сматрала је неприхватљивом својој особности, жељела да нема такву сексуалну оријентацију и због тога је тражила помоћ” и у коју су „могли бити укључени људи хомосексуалне, бисексуалне или било које друге сексуалне оријентације који су имали психолошке проблеме или сметње због своје сексуалне оријентације”, у новој „класификацији МКБ-11 више нема ове категорије – што значи да се сексуална оријентација више не може патологизирати, чак ни кад је страна личности особе (егодистоничка)”.

Речју Арбанаса, „ово је потпуно у складу с класификацијом ДСМ-5, где се сексуална оријентација ниједном ријечју не спомиње у контексту патологије” (овде). Из Дијагностичког и статистичког приручника за душевне поремећаје Америчког удружења психијатара (DSM-5) преузет је и другачији приступ према педофилији у новој верзији Међународне класификације болести (МКБ-11) Светске здравстве организације – на шта су посебно указивали њени руски критичари. О томе хрватски психијатар закључује следеће:

„DSM-5 увео је новост у погледу парафиличних поремећаја с обзиром на то да разликује парафилију (која се не сматра патологијом, поремећајем) и парафилични поремећај (који је патологија, поремећај). Да бисмо парафилију могли сматрати парафиличним поремећајем, мора постојати патња особе која ју има или патња жртве (партнера који није пристао на такву активност). Ова подјела прихваћена је и у МКБ-11. Још једанпут наглашавамо да су парафилични поремећаји у МКБ-11 дио душевних поремећаја, а не стања везаних уз сексуално здравље. Међу парафиличним поремећајима у МКБ-11 наводе се ексхибиционистички, воајеристички, педофилични, фротеристички поремећаји и поремећај сексуалног садизма с присилом” (овде). Једном речју, педофилија – као и други наведени сексуални поремећаји – сматраће се парафиличним поремећајем, односно душевном болешћу, само под условом да се докаже постојање патње код педофила или њене жртве, што је заправо само прва степеница ка потпуној легализацији педофилије.

Генерално посматрано, интенција нове верзије Међународне класификације болести-11 Светске здравстве организације јесте да се већина сексуалних поремећаја издвоји из категорије F – ментални поремећаји и поремећаји понашања, где се налазе према Међународној класификацији болести-10 коју је СЗО усвојила 1990. године, у нову категорију Стања повезана са сексуалним здрављем, чиме се, речју господина Арбанаса, „даје до знања да се сексуалне сметње не сматрају душевним (психичким) поремећајима” (овде). Да је садашња фаза депатологизације сексуалних поремећаја извршена према јасно одређеном плану, види се и по томе што се у међувремену појавила и нова специјализација из сексуалне медицине (први специјалистички испит у ЕУ одржан 2011. године), која треба да замени психијатријско лечење таквих особа (овде).

Имајући управо у виду револуционарну брзину промена коју СЗО спроводи код оцене и класификације појединих појава везаних за сексуално здравље, председник комитета руске Државне Думе за здравство, Бадем Башанкајев, закључује да оно што се „раније сматрало патологијом и што се лечило, постало је потом блиско патологији, а сада је то скоро – норма”. „И све се то догодило за 25 година, па како то може бити?”, пита се руски депутат (овде). Одговор на питање где треба тражити узроке тако брзим променама у односу СЗО према сексуалним поремећајима, пружа заједничка изјава за јавност међународних ЛГТБ организација, које су, према сопственом признању, „биле укључене у процес израде Међународне класификације болести (МКБ-11) када су у питању транс и родно-различите особе” (овде).

Да се ствари неће завршити на ономе што доноси 11. верзија Међународне класификације болести, те да су резерве руске државе према овом документу основане, јасно показује наведена изјава међународних ЛГТБ организација које су учествовале у израду МКБ-11: „Пошто су категорије у вези са трансродношћу избачене из поглавља о менталном здрављу, следећи кораци у овом процесу укључују одбацивање преосталог патологизујућег језика и кретање ка законској депатологизацији и универзалној нези…Сматрамо да МКБ-11 представља прелазну верзију – прихватљиву само као корак ка депатологизацији.” (овде)
Причање приче

Промене у медицинској патологији оправдавају се неолибералном идеологијом и њеним главним инструментом – апсолутизованим људским правима – која су остала без свог првобитног политичког смисла и циља (ratio legis), па су – како примећује К. Дузинас – деградирала на ниво да свака „жеља појединца и групе може бити преображена у политички захтев и, евентуално, у легално право” (овде).

Имајући у виду да тако деградирани и политички испражњени институт људских права глобалисти користе као инструмент за деструкцију сваке нормативности и културе, чувени руски уставни правник и дугогодишњи председник Уставног суда РФ, Валериј Зоркин, упозорава: „Присталице ове концепције (неолибералне, прим. аутора З. Ч.) изјављују да су у садашњем времену хришћанске вредности и на њима формирана култура и норме социјалног понашања, наводно, застарели. Па се у име људских права захтева рехабилитација и ослобођење људских инстиката од репресије културе. Не могу а да се не сложим са оним истраживачима који се, у вези с тим, питају: човек са неограничено слободним инстиктима – да ли је то човек? Има ли он право да се тако назива?”

Исход оваквог историјског процеса може имати – упозорава Зоркин – застрашујуће и неизгладиве последице: „Рушење нормативности људског друштва кроз одбацивање појединих фундаменталних социо-биолошких забрана на којима се оно од почетка заснивало (а које су, не случајно, биле прихваћене и освештане од стране хришћанства), значи измену неких основних антрополошких карактеристика човека. Можда ће човечанство једном и поћи тим путем – али то више неће бити оно човечанство које ми познајемо, а можда то више и неће бити човечанство” (овде).

Једини начин да се заустави процес разградње традиционалног људског друштва, породице и нације, као и расчовечење човека, јесте суверенизација државе. А суверенизација државе, пре свега, значи – како је недавно истакао Слободан Владушић – да држава мора да поврати монопол над „причањем приче”, односно над обликовањем слике света својих грађана (ОВДЕ). Јер су у процесу разградње суверених држава, током претходне три деценије – монопол над „причањем прича” од националних држава отеле мултинационалне компаније, међународне организације налик СЗО и бројна међународна „струковна” удружења.

Успостављање монопол над „причањем прича” витално је важно не само у сфери образовања – већ како показује садржај нове верзије Међународне класификације болести (МКБ-11) – итекако и у сфери здравства. Када је донела одлуку о суспензији примене МКБ-11 – због тога што је супротна моралним и духовним вредностима на којима почива руско друштво и правни поредак руске државе – руска држава је заправо повратила у једном сегменту монопол над „причањем приче”.