Три деценије од злочина на Маркалама: Чекајући истину о трагедији за коју су окривљени Срби

Равно 30 година од трагедије на сарајевској пијаци Маркале када је 5. фебруара 1994. године у експлозији, наводно, само једне минобацачке гранате од 120 мм погинуло 68 и рањено 144 људи, истина о овом догађају далеко је као и првог дана. За трагедију одмах су оптужени Срби, односно припадници Војске Републике Српске, експлозија је била предмет и Хашког трибунала где је прихваћена и пресуђена „сарајевска истина“, мада су у међувремену и стране експертизе показале да у најмању руку не постоје докази да су пројектили испаљени са српских положаја изнад Сарајева.

Први напад на Маркале у фебруару 1994. године, и други, годину и по касније, 28. августа 1995. године када је убијено 37 а повређено 90 грађана, били су непосредни повод за НАТО бомбардовање Републике Српске и догађаје који су завршени потписивањем Дејтонског споразума.

„Маркале су једна велика подвала српском народу јер знамо за договор ефендије Мустафе Церића и Алије Изетбеговића да се жртвују неки људи како би се тражила међународна интервениција, по истом сценарију како је 1995. године рађено и у Сребреници. Маркале су подвала зато што тај злочин нису починили Срби али су Срби окривљени. Ево, баш данас, у том истом Сарајеву на суд изводе Милорада Додика, председника РС. Све нас то доводи до закључка да је све планирано, и да се плански ради поротив РС и српског народа што је за осуду, јер, ми смо ти који БиХ желе онакву како је договорено у Дејтону, а друга и треће стране желе да све то разбију и желе овде исламску БиХ, по вољи Алије Изетбеговића“, каже данас за РТ Балкан Бранимир Којић, председник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС.

Наш саговорник подсећа на извештаје експертих група које су дошле до истог закљчка а он је да граната која је, наводно испаљена 5. фебруара на пијацу, није могла доћи са српских положаја.

„Од самог почетка знамо да су Срби били осуђени да им буде окачено звоно злочинаца, ја ћу рећи да носе тај крст. Наше је да се боримо и доказујемо истину и да се надамо да ће она победити. Једино истина може допринети да дође до смиривања тензија и неког суживота ако је то овде могуће, а колико видимо Бошњацима није до суживота, они би желели да нас протерају одавде“, каже Којић.

Прва независна комисија из 1995. године утврдила је да „не постоје јасни докази које одговоран за први напад на пијацу Маркале“. Овај навод потврдио је и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Акаши је и 17 година касније, 2011. поновио да „још увек није јасно ко је одговоран за Маркале 1994. године. Јапански дипломата основао је је 1995. године одбор УН у коме су била петорица стручњака из пет различитих земаља и тај одбор дошао је до закључка да је гранта могла бити испаљена са локација под контролом Армије РБиХ или Војске РС. Случаје је тада, по закључку УН остао неразјашњен.

И док су западни медији листом, одмах после прве експлозије оптужили Србе, у првобитном извештају Унпрофора наведено је да је граната испаљена са позиција под контролом Муслимана. Убрзо је командант ове мисије генерал Мајкл Роуз кориговао извештај рекавши да не може да се утврди одакле је граната дошла. Исти закључак наведен је и у каснијем, темељитијем извештају Унпрофора.

После другог напада на Маркале, када је, наводно, испаљено пет граната и погинуло 37 људи, Унпрофор је убрзо закључио да је свих пет граната испаљено са положаја ВРС.

Хашки трибунал је јануара 2004. године, у процесу против генерала ВРС Станислава Галића пресудио да су масакр на Маркалама починиле јединице ВРС. Тада је на суду представљен извештај балистичара Берка Зечевића који је навео да постоји шест могућих места са којих је граната 5. фебруара 1994. могла бити испаљена, и да су на пет места били положаји ВРС а на једном положај Армије РБиХ.

Зечевић је навео да је положај Армије БиХ био видљив посматрачима Унпрофора који су потврдили да тог дана ни једна гранта није испаљена са тог места. Зечевић је коначно утврдио да је пројектил испаљен са српских положаја из села Мрковићи, североисточно од Сарајева. Галић је тада осуђен на доживотну робију.

Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био начелник штаба једног сектора мировне мисије УН у Сарајеву и командант руског батаљона, представио је својевремено два извештаја. Аутор једног био је француски официр, а другог официр бошњачке или хрватске националности. Демуренко је навео да су у извештајима били наведени, израчунати углови доласка пројектила и слетања пројектила на место удара.

Он је, додао је, отишао тада до места на коме су, наводно, требали да буду српски минобацачи и да на том месту, на површини од 100 метара није нашао трагове минобацача, а да је друго место, одакле је наводно гађана пијаца било шумовито.

„Осим тога, због зграда које окружују Маркале, ни случајно није могла стићи граната са српских положаја. Свакоме ко барем мало зна нешто о артиљерији јасно је да граната не може да шета. Осим тога, било је нелогично да једна граната побије и рани толике људе а две остале нису никога ни огребале“, рекао је својевремено пуковник Демуренко.

Некадашњи обавештајац Војске Србије генерал у пензији Јован Милановић, недавно је за Срну испричао да је операција за експлозију на пијаци Маркале пројектована и да су на томе радиле америчке тајне службе и муслиманске снаге из БиХ.

Генерал је рекао да је из два извора међународних снага у БиХ добио информацију да је недалеко од Вашингтона у месту Александрија на реци Потомак направљена макета пијаце Маркале и да су тамо прорачунавали ефекте, односно губитке па је цела операција припремана месец дана раније него што је изведена.

Милановић је додао да познаје пијацу Маркале, јер је некада живео у Сарајеву, те да није реално да је на пијацу могла да падне српска граната.

„Постојала је и руска и француска експертиза тог догађаја. Французима, такође, није било дозвољено да ту експертизу експлоатишу с циљем истине. И други су вршили процене, али је све заустављено, сакривено и изманипулисано док УН не заврше посао који су наменили. Смисао тога је тај модел употребити за будуће операције као што је урађено у Рачку 15. јануара 1999. године“, рекао је Милановић.

После другог напада на Маркале уследило је бомбардовање положаја ВРС од стране НАТО. Последице употребе осиромашеног уранијума и дан данас су видљиве.

„Знамо да су бацане те бомбе. Велики број људи из Хаџића, који су били на удару, иселио се у Братунац, и многи од њих, младих људи, деце, многи од мојих пријатеља са којима сам ишао у школу, данас су болесни, чланови њихових породица умиру, управо због осиромашеног уранијума. На жалост, сваки дан у Братунцу се чује за неког новог ко је оболео“, каже Бранимир Којић.