О покојнику све најбоље: Како је Хенри Кисинџер заслужио Нобелову награду?

Џин светске дипломатије, кључар хладноратовских тајни, пророк 20. века, или пак ратни злочинац? Ко је био Хенри Кисинџер, амерички дипломата и добитник Нобелове награде за мир, након чије су смрти у 101. години неки закључили да је „умро кад је најпотребнији“ а други, попут, на пример, америчког часописа „Ролинг стоуна“ – додали и реч „коначно“, злурадо примећујући да је  Кисинџерова дуговечност очигледан деманти кубанске изреке да не постоји зло које траје дуже од сто година.

„Кисинџер се показао као врхунски дипломата и на томе му одају признање и они који су били на некој другој страни у односу на њега и САД. Неки разумни гласови (а и он сам се највише залагао за реализам у политици), рекли би да је био, не само професионалац у дипломатији – него у најмању руку и контроверзна личност, ако не и човек са доста крви на рукама“, указује новинар и аналитичар Борислав Коркоделовић.

А „окрвавио“ се док је био у администрацији председника Ричарда Никсона, у време када је америчко ратно ваздухопловство немилосрдно бомбардовало Вијетнам, Камбоџу и Лаос. Како додаје саговорник РТ Балкана, контроверзним се може сматрати и Кисинџерова улогу на Блиском истоку, па и његова настојања да се смање тензије између Индије и Пакистана. Нарочито је спорно и замешатељство у крвавом индонежанском присвајању Источног Тимора, као и немилосрдна улога коју је бивши амерички државни секретар имао у обарању чилеанског демократски изабраног председника Аљендеа.

„И Нобелова награда коју је добио за учешће у Париским мировним преговорима о Вијетнаму је контроверзна. Његов партнер у преговорима, вијетнамски дипломата Ле Дук То одбио је да прими то признање, па је Кисинџер сам био у Стокхолму“, указује Коркоделовић.

Кисинџер је, наиме, веровао да се тај рат и не може добити потпуно, и залагао се за постепено повлачење и примирје са Северним Вијетнамом, што је на крају, након тајних преговора, резултирало споразумом из 1973. године.

Не само да је Нобела добио још у доба док мир није био ни на видику већ је касније окривљен и за пад Сајгона, две године након споразума, који је омогућио трупама Северног Вијетнама да остану на југу.

Коркоделовић, међутим, сматра су овакве оптужбе на Кисинџеров рачун неизбежне „кад је неко дипломата највеће силе света која настоји да буде међународни полицајац“.

Јер несумњив је, подвлачи наш саговорник, Кисинџеров значај о питању детанта са Совјетским Савезом (период побољшаних односа између Сједињених Држава и СССР-а током седамдесетих), али и у успостављању дипломатских односа са Кином.

„За Кину је Кисинџер мање контроверзан него за многе друге делове света, управо због улоге у успостављању дипломатских односа. Желео је да искористи расцеп који је скоро 15 година трајао између две највеће социјалистичке државе, Совјетског Савеза и Кине, и мајсторски је то превео у детант с једне стране, а с друге стране продубио јаз између Пекинга и Москве. Кина је добила велики маневарски простор за реформе и отварање и данас је прва или друга привредна сила света, и један од три кључна играча на међународној сцени“, указује Коркоделовић.

Кисинџер, као један од твораца политике реализма у спољној политици, говорио је, каже наш саговорник, да САД морају да воде рачуна да увек имају боље односе са Москвом и са Пекингом него што их Москва и Пекинг имају међусобно.

Признао је да је опасно бити непријатељ САД, али да је фатално бити њихов непријатељ, и тврдио да на Русију треба гледати као на државу која ће увек бити међу најважнијим играчима на међународној сцени.

Није остао нем ни на догађаје у Украјини, критикујући „немарну политику“ САД и НАТО-а, и наводећи да озбиљно треба схватити безбедносне бриге руског председника Владимира Путина.

„Пољска и све традиционалне западне земље, које су биле део западне историје, логичне су чланице НАТО-а. Али Украјина је, по мом мишљењу, скуп територија које су некада припадале Русији. Руси их и даље виде као своје, иако неки Украјинци не. Али коцка је сада бачена“, рекао је Кисинџер 2022. године.

Предвиђао је да свет иде ка сукобу великих сила и упозоравао да сукоб на Блиском истоку носи опасност од ескалације и укључивања других арапских земаља.

Кисинџер је доста говорио и о Западном Балкану, истичући да су Косово и Метохија „национални храм“ за Србе. Критиковао је америчку политику, наводећи да не постоји јасна дефиниција америчких интереса у овом региону и да му није јасно шта овде покушавају да постигну.

„Постоји нешто веома погрешно у нашој војној операцији на КиМ. Толико погрешно да морате да се запитате како је Вашингтон убедио савезнике у идеју да ствара неки балкански мировни споразум између добро наоружаних Срба и етничких Албанаца кад ниједна од страна то не жели“, говорио је Кисинџер, додајући да „има проблем“ с тим што Американци условљавају Србе, претећи им да ће их бомбардовати ако не прихвате њихова решења.

Независно или аутономно КиМ, уверавао је „пророк“, дестабилизовало би регион, наводећи да америчка администрација нема решење за сценарио „ако бомбардовање не успе“, односно ако не примора Милошевића да прихвати услове које је већ много пута одбио.

Кисинџер је оценио да су Срби одбацили мировни споразум у Рамбујеу јер су у томе видели увертиру за независност тзв. Косова. Споразум из Рамбујеа, којим се Србија позива да прими НАТО трупе широм СР Југославије, био је, према Кисинџеровој оцени, „провокација и изговор за почетак бомбардовања“.

„Срби, такође, виде присуство НАТО трупа као врсту стране окупације против које се Србија борила кроз историју, укључујући Отоманско и Аустроугарско царство, Хитлера и Стаљина. Чак и ако их бомбардујете до капитулације, тешко да можете да очекујете да ће прихватити такав исход“, оценио је Кисинџер 1999. године.

За Босну и Херцеговину говорио је да је вештачки створена држава, која је у ствари „административна јединица која се састоји од Хрвата, муслимана и Срба“.

Без дипломате који је, како Коркоделовић понавља, био творац реализма у политици, Америка много губи.

„САД су одавно изгубиле квалитете које су оличавали Кисинџер и његов претходник као теоретичар Џорџ Кенан. Они до краја живота нису желели да Русију претворе у љутог непријатеља, а САД су с њиховим одласком изгубиле мислиоце који су веровали у дијалог, споразум и компромис“, закључује Коркоделовић.