Први пут је у Свету земљу отишао за Божић, имао је пола године да се припреми за ту важну посету.

„Неким послом био сам код партијарха Павла, каже, идемо за Свету земљу, а ја онако брзоплето, непромишљено, кажем, ја нећу да идем. Зашто? Сматрам да још нисам спреман, ни достојан. На то ће патријарх, са њему својственим шармом, ако хоћеш баш право, можда ни ја нисам достојан, а ни најспремнији. Али имаш пола године, па спремај се и удостоји се“.

Кренуо је, као обичан путник, хтео је, каже, да ћути и да се моли, питао се, са чим ће изаћи пред Господа Исуса Христа, шта да му каже, а што се знања тиче, био је врло спреман. Кад је стигао, рођена је љубав на први поглед, све што је учио, одједном је оживело пред његовим очима.

„Први пут сам тамо, а као да сам 1001. пут. То је било посебно расположење и осећај, схватио сам, са Светом земљом не може ништа да се пореди. После ми је било жао, мислио сам да сам се огрешио о мој Цариград, коме сам посветио добар део живота, али тачно је, од Свете земље почињу сва поређења. Тамо човек осети величину и лепоту свог духовног идентитета и своје вере. Осећа се близак Богу, иако је свуда, ако га носи у срцу“.

Одласци су га упознали са јеврејским и палестинским народом, али и са суштином проблема и неразумевања које међу њима влада.

Одрастао у Санском мосту у вишенационалној средини, научен је од малена да на верској и националној основи не сме никога да повреди, да треба да се живи у љубави и слози.

Вукић подсећа да је за Јевреје Јерусалим био срце и душа. Помињу га и у молитвама током вавилонског ропства. У изгнанству, скоро две хиљаде година, на песах су се поздрављали речима, догодине у Јерусалиму. У молитвама су се окретали према њему и никада нису заборавили отаџбину коју је Бог дао њиховим праоцима.

Он је у разговору за Спутњик подсетио на страдање Јевреја кроз историју до 20. века, када су пожелели да се иселе, врате у Свету земљу наишли су на велике сметње, пре свега Британаца.

„Хитлер није имао првобитну намеру да побије Јевреје, то нам лепо казује Давид Вајман. Његова намера је била да их исели, али нико није хтео да их прими. Само један од примера, брод „Сент Луис“ 1939. из луке Хамбург кренуо је ка Куби са 937 путника. Кубанске власти нису хтеле да их приме. Брод је стигао до обале Флориде, ни Американци их нису хтели, тада су се позивали су се на имиграционе квоте, закочили усељавање“.

Наш саговорник истиче да је пун љубави и поштовања према јеврејском народу и држави, његове прве комшије у Санском мосту били су Јевреји, прва љубав његове мајке јеврејски дечак из куће поред њихове. Њени родитељи покушали су да спасу макар једно од троје деце из те породице, сви су страдали.

„Одвели су их једно јутро у Јасеновац. Моја мама није недељама силазила са капије, чекала је да се Менто врати. Није се вратио. Она га је до краја живота помињала као нешто најлепше што јој се у животу десило. Страшно је страдање 6 милиона Јевреја за време Другог светског рата, али тај Холокауст није престао. Израел је настао на територији која га није желела“.

Вукић додаје да би палестински Арапи са њима можда лакше нашли заједнички језик да се нису умешале околне земље још 1947. кад званично није прокламована држава Израел, напали су је Египат, Јордан, Сирија. То је по њему био почетак једног великог неспоразума који траје до дана данашњег.

„Сигурно да и Арапи имају право на отаџбину, а пре свега да имају право да живе у миру, а било је и покушаја да се то заиста реализује. Премијер Јицак Рабин се у Вашингтону 1993. године састао са Јасером Арафатом. Многи су у том сусрету видели почетак мира на Блиском Истоку. Али две године касније Рабина је убио један ултра ортодоксни Јеврејин. Отишао је лидер који је признао да решење од две државе представља најбоље решење за безбедност Израела, али и за домовину за Палестинце“, подсећа Вуки и каже да је Рабинова идеја умрла са њим.

Наш саговорник констатује да више него икад страдају невини људи са обе стране.Зато, додаје, апелује на цео мирољубиви свет.

„Апел, не онима који нуде оружје и очекују да се овај оружани сукоб распламса. Ако се распламса, не зна се где ће му бити крај. Мирољубиви свет треба да се пробуди“.

Вукић на крају разговора подсећа на упечатљиву слику из Свете землље, у сали Тајне вечере, због доласка папе Јована Павла II поводом две хиљаде година хришћанства, постављена је скулптура корена, Аврама, праоца јудаизма, хришћанства и ислама.

„Из тог корена су израсла три дрвета, три религије, на њему су клас пшенице, винова лоза, грозд и палмина грана. Хлеб, крв и мир. У земљи мира, у Божијој земљи, најмање мира има. Тамо су све светиње и практично, физички наслоњене једне на другу. Тако би требали и емоционално и у размишљању да будемо близу. Ја се молим Богу, моје молитве су скромне, али свака молитва, ако је искрена, је велика. Молим се да уразуми оне који воде Израел и оне који воде палестински народ“.