Након највећег таласа прогона свештенства и поклоника УПЦ у новијој историји земље, донет је пропис којим се забрањује канонско православље на територији Украјине. За њега је гласало 267 посланика, док је 15 било против.
За Спутњиковог саговорника, аналитичара и публицисту Владимира Димитријевића, овај закон не заостаје много за законима који су почетком претходног века усвојени ради лакшег прогона Руске православне цркве и за собом ће оставити и људске и духовне жртве.
Овај закон није ништа мање страшан од оних закона које у Лењин и Бољшевици донели по доласку на власт у совјетској Русији, када су отпочели сатанистички прогон Руске православне цркве који је Светог Тихона Московског 1918. године навео да анатемише бољшевике. Очито је да је све ово последица дуготрајних процеса који су кренули још од доба распада царске Русије и који су довели до ове ситуације у којој ће на удару бити свештенство, верници и, наравно, епископат УПЦ.
Притисак који ће сада почети још јаче да се осећа биће огроман. Биће ту, како додаје Димитријевић, људских жртава, али ће уз њих страдати морал и сваки принцип одвојености цркве од државе, какав је прихваћен у савременом демократском свету.
Украјинска православна црква Московске патријаршије покушала је различитим потезима, чак и доношењем одлуке о самосталности да избегне овакав сценарио, али творци тог сценарија не живе у Украјини него се налазе у НАТО штабовима широм света. Присетимо се да је Карл Билт још 2014. године изајвио да је руско православље опасније од исламског фундаментализма. Мислим да је јасно да се у овом случају ниша неће моћи учинити осим пружања величанствене духовне борбе и отпора какав је карактеристичан за цркву Христову кроз векове, говори Спутњиков саговорник и додаје да је један од кључних људи кривих за овакво стање и сам цариградски патријарх Вартоломеј, кога Димитријевић назива „Јудом у мантији“.
Цару царево, Богу Божије
Културолог и професор др Јован Јањић наглашава да држава не може оснивати, нити може забрањивати цркву. Она једино може да је спутава, онемогућавајући њено деловање прогонима свештенства и верног народа. То се дешавало кроз читав ток историје, а сматра Јањић, сведоци смо и тренутног прогона православне цркве у Украјини. Две хиљаде година православна црква је одолевала нападима споља и рвала се са ударцима изнутра, па још стоји.
Јањић говори да је црква издржала све прогоне, па ће издржати и овај, док ће они који је прогоне кад-тад платити скупо своја (не)дела.
Ово је дефинитивно формални, ако не и суштински крај оних који су донели овакву одлуку. Они могу да заузму материјале светиње Украјинске православне цркве и, не дај Боже, штету да направе, али не могу да укину канонску цркву. Зна се коме смета крст односно црква, тачније речено, православна црква. Ономе ко је у служби сатанизма. Данас, нажалост, сатанизам и нацизам делују заједно. Њихов поход, кренуо је са Запада.
Удар на УПЦ Јањић посматра као удар на целокупно светско православље и на све помесне православне цркве: српску, руску, бугарску, румунску, јерусалимску, антиохијску, александријску, грчку, кипарску, будући да све оне чине један јединствен организам – једну Васељенску православну цркву.
Из овог разлога, закључује наш саговорник, онај ко се из православног света не супротстави овом насиљу, сам себе искључује из православља.
