Подстакнут идејом да је Русија заузета у Украјини и жељом да што више пољуља њену позицију на том терену, председник Америке организовао је, током заседања генералне скупштине Уједињених нација, састанак са председницима Казахстана, Узбекистана, Киргизије, Таџикистана и Туркменистана. Бајден је, гле чуда, антиципирао и оно што се након тога десило са Јерменима, па је још 19. септембра, дакле пре егзодуса из Нагорно Карабаха, предложио проширење партнерства „још неким“ земљама региона. Данас већ Јерменијом, у којој ради гигантска, једна од највећих америчких амбасада у свету, ходочасте бројни емисари Вашингтона и објашњавају користи од окретања леђа Русији.

Свестан да је безбедност главни проблем централноазијских земаља, који оне не мoгу саме да реше, Бајден је ставио акценат управо на то. Сједињене Државе су се обавезале да ће „дати приоритет инструментима и ресурсима за помоћ партнерима у области безбедности“.

Америка ће „помоћи овим земљама да сачувају потребну дистанцу“ од Русије и тиме их заправо претворити у још једну карику у борби против Москве. Пре тога треба учинити све да оне промене однос према Украјини.

Било је ту разних обећања, као што је заједничка изградња економских и енергетских коридора, развијање транскасписјке међународне маршруте која повезује енергетску инфраструктуру и транспортне мреже Централне и Јужне Азије, па формирање Партнерства за глобалну инфраструктуру и инвестиције на челу са Г7… и много тога још.

Очигледно је да на тај начин САД желе да договоре на економски појас Пут свиле и Евроазијски економски савез. А почетак дијалога о „корисним рудама“ до краја открива праву намеру – да се Америци обезбеде ретки елементи централне Азије који су јој неопходни за високе технологије да би осигурала сопствену безбедност.

Али, показало се да је то све рачун без крчмара – поступци говоре више од обећања. А ту је ситуација сасвим другачија

Иако је од почетка Специјалне војне операције дипломатски притисак на Централну Азију јачи него икад, тешко да ће се отићи даље од обећања. САД су се дубоко заглибиле у Украјини и нису више у стању да инвестирају у централну Азију, просто зато што им је Украјина много важнија. О томе говори и чињеница да је Вашингтон, који је Украјини дао више од 100 милијарди долара, за ову годину издвојио само 25 милиона долара за економски раст и трансформацију, и још 25 – за „економску одрживост“ земаља централне Азије. То су толико мале бројке, да о обећаним коридорима Индија-Блиски Исток-Европа (ИМЕЦ), Трансафрички економски коридор и други – нема ни говора.

Што се тиче држава на територији о којој је реч, њима су заиста потребне инвестиције и то је основни разлог њихове жеље за плурализмом и „диверсификацијом“, али приоритети им остају билатерални односи са Кином и Русијом, као и мултилатерални са организацијама ШОС, ОДКБ, Евроазијски савез.

Најпре зато што не желе да буду пиони на великој шаховској табли на којој играју велике силе, али и због свести да им Вашингтон, осим обећањима и организацијом разноразних невладиних организација за апстрактна права и апстрактну демократију, не може помоћи.

Географија је неумољива, Америка је далеко од Централне Азије. Од распада СССР-а покушавала је да се учврсти на том терену пројектима као што су „Акт подршке слободи“, „Акт о стратегији Пута свиле“, „Велика централна Азија“ и „Нови Пут свиле“, па „стратегија САД у Централној Азији“ објављен у доба Доналда Трампа. Резултати свих ових програма били су незадовољавајући.

Америчка дипломатска офанзива интензивирала се више него икад, али бројке говоре више него речи – 2022. године, билатерална размена Кине са пет земаља Централне Азије износила је 70,2 милијарде долара, што је повећање од 40 посто у односу на претходну годину.

Сличан показатељ за Русију је износио 42 милијарде долара, што је за 15 посто више у поређењу са претходном годином. При томе, у Русији живи 3,47 милиона страних радника, углавном из Узбекистана, Таџикистана и Киргизије.

Поређења ради, америчка трговина са пет централноазијских држава износи мање од 4,4 милијарде долара. Од тога је 86 посто (3,8 милијарди долара) удео билатералне трговине између САД и Казахстана. Шта значи развој цивилног друштва, женска права, или демократске реформе… ако се не решава главни проблем недостатка инвестиција.

И зато, земље у региону сасвим сигурно, неће слепо пратити Бајденове жеље и надања. Иако понекад изгледа да ће неке радо окренути леђа Москви и заменити је Вашингтоном, игра је много сложенија. Оне ће сарађивати и са Америком, али и са Јапаном, са Аустралијом, са свима који могу да реше њихов основни проблем -инвестиције, али њихови приоритети остају и даље први суседи Кина и Русија.