„Нико више не верује никоме, јер се испоставља да је неко зауставио свет тако што је пустио биолошко оружје и заразио целу планету. То је у ствари „стенд бај“ како би се зауставила једна нерешива ситуација – економска криза која не може да се савлада“, наглашава наш саговорник и додаје да је излаз из да се свет пресабере, реорганизује да би се видело како да се изађе из тог проблема.
Свет се сада враћа „активној мирољубивој коегзистенцији“, појму који је био актуелан још од 50-тих година прошлог века, а који је уобличен у Шангајску иницијативу, БРИКС или поново Покрет несврстаних и тај концепт привлачан је све већем броју људи на свету.
Занимљиво је, додаје он, да није привлачна само малим и угроженим народима и државама које се на тај начин повезују да преживе диктате великих сила, већ видимо да „несврстане“ постају и највеће силе на свету.
„Они не заступају неутралност, већ активну мирољубиву коегзистенцију – уважавају различитости и толеришу оно што је другачије, а све уз проналажење заједничког интереса. Имамо одједном Саудијску Арабију и Иран који иду истом стазом али и Кину и Индију које су заједно без обзира на историју међусобних сукоба.
Присуствујемо новој појави, нема више завртања руку и ломљење кичме, све је више храбрости и смелости да се буде свој. Све то формира један нови свет, ново планетарно уређење“, рекао је Ристић.
У осврту на улогу Сједињених Држава у данашњем свету, Ристић каже да је та земља још почетком 20. века најавила своју „кандидатуру за хегемонију“ у Европи и Азији. У Европи је то, објашњава Ристић, било атлантско повезивање са Великом Британијом. Уласком Америке у рат добијали смо светске ратове после којих су заиста успостављали хегемонију.
Занимљиво је шта ће се дешавати у западним земљама које наредних година очекују избори, каже Ристић и додаје да ће последица ове ситуације бити да ће све те земље урушити сопствену демократију.
Ристић такође истиче да, иако сви мисле да су природни ресурси данас најбитнији за бољитак и просперитет једне државе, грдно се варају. Кључна ствар је, децидан је он, да највећи економски развој имају земље које имају људске ресурсе. Није проблем Русије, велике земље са великом историјом, културом, са највећим резервама гасом и нафтом, да ли ће да развија своју индустрију а не да буде сировинска база другима, већ је проблем што је при распаду Совјетског Савеза изгубила 140 милиона људи. „Русија мора да реши тај проблем за њено добро, јер она сада у недостатку становништва мора да парира развојем којим је постигла у науци и уметности. Такве земље кад немају квантитет људи, морају да имају квалитет“, објашњава Љубиша Ристић.