Че Гевара, херој, отелотворење принципа револуције

Амерички часопис „Тајм“, „упркос идеолошким неслагањима“, сврстао је харизматичног кубанског револуционара Ернеста Че Гевару међу 20 највећих светских икона и хероја 20. века. Убиство Че Геваре у Боливији, у режији и под командом ЦИА, само је запечатило оно што је нешто касније социолог Мајкл Леви назвао „митом о Чеу“.

Како примећује социолог, упорни „мит о Чеу“ увек изнова оживљава, заснивајући се већином на стварним подацима о његовој личности и његовом необичном животу. Че Геварин животни пут дубоко интригира и стално привлачи нове генерације следбеника.

Према Левију, Че Гевара је био комплексна личност, која је заговарала насиље да би остварила идеју колективног добра. Био је „идеалистички интелектуалац, који је волео књижевност, антиимперијалиста и марксистички побуњеник, који је на апокалиптичном пепелу старог желео да створи свет без сиромаштва.“ Коначно, Гевара је био убеђени антикапиталиста.

Че је називан и „црвеним Робином Худом“, „Дон Кихотом комунизма“, „новим Гарибалдијем“, „марксистичким Сен Жистом“ или „сер Галахадом просјака“, па чак и „бољшевичким ђаволом који и данас наставља да прогања богате широм света.“

Није случајно ни то што су његове слике у Чилеу, под диктатором Пиночеом, после пуча из 1973. ритуално спаљиване.

Херојска фигура

Јужноафрички вођа Нелсон Мандела описао је Гевару као „инспирацију за свако људско биће које воли слободу.“ За писца Грејема Грина, међутим, Че представља јединствену „идеју галантности, витештва и авантуре.“ Филозоф Франц Фанон прогласио је Гевару за „светски симбол свеукупних могућности човека.“

Стокели Кармајкл, вођа афроамеричког покрета „Блек пауер“ (Црна моћ), недуго после убиства Геваре, изјавио је да „Че Гевара није мртав“ и да „његове идеје настављају да живе у нама.“

Заправо, похвале Чеу неретко су изрицане широм политичког спектра, често без обзира на идеолошку припадност. Либерални политички теоретичар Мареј Ротбард величао је Гевару као „херојску фигуру која је, више него било који други човек наше епохе, представљао отелотворење принципа револуције.“

Амерички новинар Кристофер Хиченс приметио је да је „Че био узор који буржоаски романтичари нису могли да следе. Че је радио све оно што су радили прави револуционари: борили су се и умирали за своја уверења.“

Признање му је одао чак и бивши службеник ЦИА Филип Ејџи: „Компанија (ЦИА) се плашила Че Геваре, јер је он имао капацитет и харизму, који су неопходни у борби против политичке репресије хијерархијакоје су на власти свуда по земљама Латинске Америке.“

Талас гнева који ће прочистити Латинску Америку

На челу тих „латиноамеричких хијерархија“ тада су, баш као и данас, стајале Сједињене Америчке Државе, које су Латинску Америку одувек доживљавале као „сопствено двориште.“

У децембру 1964, Че Гевара је, као званични представник Кубе у седишту Уједињених нација у Њујорку, одржао говор у коме је критиковао неспособност УН да се изборе са бруталним апартхејдом који се спроводи у Јужној Африци, постављајући, између осталог, и данас актуелно питање: „Зар УН не могу учинити ништа да то зауставе?“

Че је оштро осудио и расну политику САД према Афроамериканцима, оптужујући Америку за свакодневну дискриминацију и заштиту њихових убица.

Гевара је говорио и о Латинској Америци као о „породици са 200 милиона људи, које муче исте муке“, предсказујући да ће странице историје убудуће писати „гладне индијанске масе, сељаци без земље и експлоатисани радници.“

Ускоро ће, рекао је Гевара, анонимне масе почети да пишу историју „сопственом крвљу“ и вратиће „сва она права којима се сви смеју већ 500 година.“

Говор је завршио најављујући „талас гнева“, који ће „прочистити Латинску Америку“. „Радничке масе, које покрећу точак историје, предсказао је Гевара, „коначно ће се пробудити из дугог и суровог сна у који су их гурнули други.“

Ремек-дело модерног ратовања

Че Гевара је био дете имућних родитеља – ова чињеница, бар на први поглед, противречи његовом политичком опредељењу за обесправљене. Рођен је у Аргентини 14. јуна 1928, убијен је Боливији, у забаченом селу Ла Игера, 9. октобра 1967.

Че представља једног од кључних ратних вођа Кубанске револуције, а његов лик је у међувремену постао свеприсутни симбол побуне. Гевара се, међутим, није задржао на Куби: његов револуционарни рат се ускоро наставља, најпре у Конгу, потом у Боливији.

Гевара је у детињству и младости боловао од тешког облика астме, због чега је у Аргентини проглашен неспособним за војну службу. Потом је кренуо на путовања по Латинској Америци, где је упознао крајњу беду, што ће описати у књизи „Дневник мотоциклисте“.

Фидела Кастра срео је у Мексику, где се покрет „26. јул“ припремао за револуцију. После три сата разговора са Кастром одлучио је да им се придружи.

У Кубанској револуцији одиграо је веома важну, можда чак и пресудну улогу. Че је предводио снаге побуњеника у неким од кључних битака, попут Битке код Лас Мерцедеса или преломне Битке за Санта Клару.

Ова последња описана је као „самоубилачка“ и „одлучујућа за победу револуције“. У њима су се снаге којима је командовао Че Гевара сукобиле са десет пута бројнијим непријатељем. Ова бриљантна победа описана је као „ремек-дело у историји модерног ратовања.“

Командант и учитељ

Фидел Кастро је описао Гевару као „интелигентног, смелог и узорног (ратног) вођу“, који је „имао велики морални ауторитет над својим трупама.“ Кастро је додао и да је Гевара био изузетно храбар и да је понекад делио „склоност ка безумљу.“

Геварин поручник Џоел Иглесијас забележио је неке поступке свог команданта, примећујући да је његово понашање у борби понекад изазивало дивљење непријатеља. Једном приликом, Че је дотрчао до рањеног поручника: „Че је дотрчао до мене, пркосећи мецима. Пребацио ме је преко рамена и извукао ме одатле. Војници се више нису усуђивали да пуцају на њега. Касније су ми рекли да је на њих оставио изузетан утисак: видели су га како бежи, са пиштољем за појасом, не обазирући се на опасности.“

Његови саборци су после револуције испричали да је Гевара имао не само улогу „захтевног команданта“, већ и да је на себе преузео улогу учитеља. У паузама између борби, он је своје људе, већином неписмене сељаке, учио да читају и пишу, називајући то „борбом против незнања“. Читао им је књижевна дела, попут дела Роберта Луиса Стивенсона или Мигела де Сервантеса.

Томас Алба, који се борио под његовом командом, накнадно је забележио: „Че је био вољен, упркос томе што је био строг. Ми бисмо сви радо дали свој живот за њега.“

Како убија ЦИА

Осмог октобра 1967, код села Ла Игера, након кратког окршаја, боливијска војска је заробила Чеа, који је био рањен у ногу и није могао да се брани.

Убиство Че Геваре организовала је ЦИА. У лову на прослављеног герилца учестовао је тим од око 1.500 људи. Наредба да се изврши погубљење Че Геваре стигла је директно из Вашингтона.

Када су боливијски војници схватили да је у питању славни Че Гевара, позвали су пуковника Зентена, команданта Осме дивизије. Шифрована порука, упућена у Вашингтон, гласила је: „Имамо тату у рукама.“ На одговор из Вашингтона није требало дуго чекати: „Издајте пасош за тату“. У преводу: Убијте Чеа.

По заробљавању, Че није пристао на испитивање. Један од сведока, боливијски возач хеликоптера Хаиме Нино де Гузман, касније је сведочио да је „Гевара изгледао ужасно“, али да је, упркос томе, „држао главу високо, гледао сваког право у очи и једино тражио да му дају дуван.“

За извршење погубљења изабран је наредник Марио Теран, који је добио инструкцију да му не пуца у главу.

Џон Ли Андерсон у књизи „Че Гевара: Револуционарни живот“ наводи његове последње речи: „Пуцај, кукавице. Убићеш само човека.“

Егзекутор је у Чеа пуцао насумице, најпре у десну страну грудног коша, затим у десно раме, у ногу, стомак и у леву страну грудног коша. Потом је Чеу пришао још један војник и испалио му метак у врат, након чега је, нешто после 13 сати, он издахнуо.