Реалност је, међутим, таква, истиче Ритер, да Украјина никада неће постићи свој циљ да пробије руску одбрану и пресече копнени мост који повезује Крим са самом Русијом. Ово је, каже, било чудно размишљање које су пропагирали западни подржаваоци Украјине како би мотивисали Украјинце да почине еквивалент масовном самоубиству не би ли изазвали сличне жртве међу руским браниоцима.

На Западу су се надали да ће Русија постати деморалисана овим жртвама и прихватити преговоре о окончању сукоба под условима прихватљивим и за Украјину и за њене западне савезнике.

До сада су Украјина и њени западни савезници доживели неуспех, указује Ритер.

Генеза овог неуспеха може се пратити у два правца. Прво, Украјина и њихови савезници из НАТО-а су имали слабо мишљење о борбеним способностима руске војске, а посебно оних снага које су распоређене у региону Запорожја, и друго, нереална очекивања од НАТО обуке и опреме која је обезбеђена украјинским снагама које су добиле задатак да пробију руску одбрану.

Подручје које су Украјина и њени НАТО партнери одабрали као фокус напора за контраофанзиву, држала је 42. гардијска моторизована стрељачка дивизија, део 58. комбиноване армије. Институт за проучавање рата, истраживачки центар са седиштем у САД и блиским везама са САД и НАТО-ом, тврдио је да се трупе 42. гардијске моторизоване стрељачке дивизије „претежно састоје од мобилисаних регрута и добровољаца и да ће се стога вероватно суочити са неким проблемима попут лоше обуке и дисциплине“.

Штавише, додаје Ритер, оптужио је најмање један од потчињених пукова — 70. моторизовани пук — за лоше перформансе током почетних фаза Специјалне војне операције 2022.

Стога је разумно веровати, указује бивши амерички обавештајац, да су НАТО и украјински војни планери, користећи обавештајне процене које су истакле „уочене слабости командовања и контроле и лош морал међу руским снагама“, а у комбинацији са „лошим досадашњим учинком“, веровали да би се руска одбрана у сектору Запорожја, вођена 42. гардијском моторизованом дивизијом, срушила под тежином напада у стилу НАТО-а, омогућавајући украјинским снагама да продру дубоко у руску одбрану.

Док борбе у Запорожју трају, први резултати на ратишту показују да су, супротно очекивањима Украјине и њених НАТО партнера, припадници руске 42. гардијске стрељачке дивизије професионално извршили своје задатке, одлучно победивши украјински јуриш. 70. моторизовани пук је истакнут као пук са веома добрим учинком у тешким околностима. Исто се може рећи и за 291. моторизовани и 71. моторизовани пук, заједно са специјалцима из 22. бригаде. Аналитичари из Института за проучавање рата, у процени почетних успеха руских бранилаца, приметили су да су „руске снаге извршиле своју формалну тактичку одбрамбену доктрину као одговор на украјинске нападе“.

Ово, напомиње Ритер, никога није требало да изненади, пошто је особа која командује руским снагама у области Запорожја генерал-пуковник Александар Романчук, човек који је одговоран за осмишљавање модерне руске одбрамбене доктрине. У априлу 2023. Романчук, који је у то време служио као ректор Комбиноване академије оружаних снага Руске Федерације (еквивалент Колеџу Војске Сједињених Држава у Форт Левенворту), биоје коаутор чланка под називом „Изгледи за унапређење ефикасности одбрамбених операција армије“.

Ово представља понављање доктрине совјетске ере. Заиста, Романчук се ослања на пораз немачких офанзивних операција у близини језера Балатон у марту 1945. као идеалну примену ове доктрине, наглашавајући „храбар маневар резерви… посебно артиљерије, вешто коришћење противоклопних резерви, будно одређивање препрека и уређење ватрених заседа“ руских снага у савладавању немачког напада.

Романчук, међутим, није једноставно поновио стару доктрину у свом раду. Уместо тога, он наглашава концепт „распршених снага“ у изградњи одбрамбене шеме способне да превлада на модерном бојном пољу. „Распршена одбрамбена операција треба да постане логичан одговор надмоћнијем непријатељу“, пише Романчук.

Оваква операција „заснива се на задржавању важних подручја, објеката и транспортних чворишта у најважнијим, различитим правцима“, а „карактерише је равномерна расподела снага и ресурса у областима и децентрализована употреба формација и војних јединица оружаних снага и специјалних снага“.

Романчук је, додаје Ритер, затим описао идеалну шему распоређивања ових „расутих снага“ — ону која се фокусира на три одвојене „зоне одбрамбене одговорности“, раздвојене на удаљеностима од 8 до 12 километара. Ове празнине покрива руска артиљерија. Прва „зона“ је зона „покривања“, чији је задатак да дефинише главне осе непријатељског напредовања. Следећа „зона“ је „главна линија одбране“, која је дизајнирана да заустави непријатељске нападе користећи појасеве за препреке и ватрену моћ (артиљеријски и ваздушни удари). Последња „зона“ је „резерва“, која је одговорна за организовање контранапада дизајнираних да потисну нападачке снаге назад на њихове првобитне позиције.

Романчукова доктрина је била нацрт за руску одбрамбену шему коришћену у Запорожју. Заиста, Романчук је повучен са своје позиције универзитетског професора и постављен за команданта над сектором Запорожје. Другим речима, место које су НАТО и украјински обавештајци изабрали као „слабу тачку“ у руској одбрамбеној шеми било је осмишљено од стране врхунског руског специјалисте за одбрамбене борбе и стављено под његову директну команду.

НАТО и Украјина су се, примећује Скот Ритер, кладили на то да Русији недостају војни капацитети да успешно спроведе сопствену војну доктрину, верујући да руском командном штабу недостају комуникације неопходне за координацију сложених операција неопходних за спровођење ове доктрине, и да руским снагама – посебно оним које су недавно мобилисане — недостају обука и морал потребни за успех у стресним условима борбе.

Лоша процена руских војних способности од стране НАТО-а и Украјине одражавала је њихове сопствене претеране процене украјинских јединица задужених за напад на руску одбрану у Запорожју, односно 33. и 47. механизоване бригаде. Обе јединице су добиле модерну НАТО опрему, укључујући тенкове Леопард (33. бригада) и борбена возила пешадије Бредли (47. бригада). Официри и људство обе јединице је добило најбољу обуку коју је НАТО могао да пружи у вези са савременим операцијама, укључујући недеље специјализоване обуке у Немачкој која је била фокусирана на тактику вода, чете и батаљона и операције које интегришу ватрену моћ и маневар током офанзивних акција.

Украјинске трупе су, каже Ритер, радећи раме уз раме са својим инструкторима НАТО-а, почеле са коришћењем компјутерских симулација како би се упознале са сложеношћу модерног бојног поља, пре него што су прешле на терен за реалистичну практичну обуку користећи опрему коју је обезбедио НАТО, а коју ће користити против Руса.

Амерички „стручњаци“ попут Марка Хертлинга, пензионисаног генерала америчке војске, веровали су да ће комбинација напредне западне војне опреме и супериорне тактике у стилу НАТО-а „омогућити украјинским комбинованим тимовима у настајању да изводе маневар високог темпа“ који је у стању да савлада руске браниоце у Украјини.

Хертлинг и његова браћа из НАТО-а у активној служби добро би урадили да су саслушали речи генерала Кристофера Каволија, врховног команданта НАТО-а за Европу, када је говорио на шведској одбрамбеној конференцији у јануару.

Закључак је да НАТО није обучен нити опремљен за борбу против Русије коју они захтевају од Украјине, категоричан је Ритер.

Тужна истина је, објашњава Ритер, да нема НАТО снага које су способне да успешно изврше офанзивне задатке који су додељени Украјини. Нико не сумња у храброст и посвећеност украјинских снага које су бачене на одбрамбену баријеру генерал-пуковника Романчука. Али храброст и посвећеност не могу да превазиђу реалност да НАТО нема способност, како у погледу опреме тако и доктрине, да успешно победи Русију у конфронтацији сила на силу, посебно онда када Русија игра на своју доктринарну снагу (одбрамбене операције), док НАТО настоји да уради нешто (напад на припремљену одбрану) у чему нема искуства.

Штавише, НАТО и украјинска врховна команда бацили су украјинске бригаде у зубе руске одбрамбене пиле без адекватне ватрене подршке, што значи да су Руси били слободни да максимизирају своју супериорност у артиљерији и ваздушним снагама како би неутралисали и уништили украјинске нападачке снаге пре него што су оне могле да створи замах који се очекује од „маневра високог темпа“.

Крајњи резултат – руска стварност је надмашила теорију НАТО-а на бојном пољу, а украјинска војска је поново платила највишу цену. Штавише, нема разлога да се верује да ће се ова ситуација променити у скорије време, ако икада, што је чињеница која лоше слути за будућност Украјине и НАТО-а, закључује Скот Ритер.