Сарадници окупатора су, како истиче историчар др Милош Ковић, увек спремни да држе другима лекције које се своде на оно „јачи-тлачи“, приклонимо се јачем.
Већ су у Европи дочекивали нацисте с цвећем, а онда је дошла 1945. – доћи ће и сад
© AFP 2023 / KIRILL KUDRYAVTSEV
Многи данас заборављају да је Европа и четрдесетих година била уједињена против „источног варварства“, да је у Украјини, као и у Хрватској, било много оних који су дочекали немачке окупаторе са цвећем.
Опет ће доћи 1945.
„Али увек дође нека 1945. година, доћи ће и сада, само је потребно смирење и стрпљење, битно је издржати и чекати прилику“ , каже Ковић, описујући атмосферу уочи Дана победе над нацизмом и покушаје да се ревидира историја Другог светског рата.
Део тих покушаја је и одлука Кијева да 9. мај уместо као Дан победе обележава као Дан Европе, како је образложио украјински председник Владимир Зеленски, као знак „свести о европском идентитету украјинског народа“.
Зеленски, сматра историчар др Горан Милорадовић, заправо наставља традицију која постоји од самог краја Другог светског рата, а то је покушај савезничке коалиције да једну од земаља победница изгура и одузме јој победу над фашистичком Немачком.
„СССР никада није доживљаван као равноправан са западним демократијама и ту победу су почели да му одузимају већ 1945. године, већ током процеса поделе Европе на источни и западни блок“, истиче Милорадовић.
Историјске чињенице се не могу поништити
У том светлу историчар тумачи и настојање неких на Западу да изједначе комунистичку и нацистичку идеологију, а Русију као главну следбеницу СССР угурају у непријатељску коалицију, али како се историјске чињенице не могу поништити, примећује он, мења се њихова интерпретација.
„Сви ови официјални покушаји да се нечему да неко друго значење, неки други назив, па и померање датума обележавања – да ли је Дан победе 8. или 9. мај сведочи о томе да се жели смакнути та слика прошле реалности и да се уместо ње стави једна која ће бити идеолошки и међународно-политички пожељна, да се та слика сакрије пошто не може да се пребрише, а да се непријатељ нађе изван оквира ЕУ и НАТО“, сматра Милорадовић.
Како напомиње, жеља је да се те војне и политичке организације учврсте, а остатак света представи као непријатељски који је легитимно нападати, а смисао тога лежи у будућности: одређена је мета – прва је Русија, а друга Кина. А да би се оне напале мора се прво створити идејно јединство унутар НАТО и ЕУ.
Један од разлога за покушаје ревидирања историје Другог светског рата Милош Ковић види и у чињеници да није извршена до краја денацификација у Европи.
„Немачка је 1945. кажњена – изгубила је део територије, Италија је кажњена – изгубила је Далмацију и Исту, а да ли су Украјина и Хрватска кажњене за сарадњу с окупаторима“, пита Ковић, констатујући да је, напротив, Никита Хрушчов фактички украјинске сараднике фашиста ослободио кривице док је у Титовој Југославији Хрватска чак добила територије, а уједињена Европа касније стала иза тих граница.
Он подсећа и на улогу западних специјалних служби и Ватикана у спасавању нациста кроз тзв. Пацовске канале:
„Директно су их спасавале обавештајне службе Брританије, САД и Ватикан слале их на „одмор“ у Канаду и Латинску Америку и спремали их за овај дан. Целу СС дивизију Галиција су спасили, комплетну дивизију.“
Зашто Европа ћути на величање Степана Бандере
Милорадовић ставља у тај контекст и однос актуелних кијевских власти према украјинском колаборационисти нациста Степану Бандери.
„Немци су гледали да на окупираним просторима нађу сараднике и држали их на различите начине лојалним. Неки су били награђивани, неки нису. Рецимо, НДХ је имала виши степен државности, била призната од 12 земаља, док Украјина то никад није успела. Бандера је био националиста који је покушавао, ослањајући се на различите силе, да подигне Украјину на ниво државносит. Немци то нису дозволили, прво јер нису имали поверења у Украјинце, друго, јер је реч о огромној територији где живи велики број народа, и треће, што су са тим простором имали планове које ни Бандера није знао – да на том пространству засеју своја насеља и да истребе не само Русе и Јевреје него и саме Украјинце и да то буде велика Немачка на истоку“, објашњава историчар.
На питање зашто Европа ћути па и повлађује неонацистичким испадима Украјине, Милош Ковић каже да је „ћутање знак одобравања“ а да се томе не треба чудити јер постоји континуитет „западног зова“ да периодично јуриша на источну Европу – тако је било 1914. па 1853. и 1812…
Историчари имају објашњење и зашто је кратка памет Европљана кад је реч о жртвама које су Совјети дали за ослобађање Европе од нацизма: 600.000 грађана СССР је погинуло у ослобађању Пољске, 380.000 дало животе ослобађајући Чешку и Мађарску, више од 100.000 Немачку…
„Ту је реч о нечему што је дубље – о русофобији, која је артикулисана у политичким елитама, а затим и у ширем јавном мњењу у првој половини 19. века и по правилу најјаче у англосаксонском свету. То је мешавина љубоморе према огромном руском простору али и страха од тада најјаче државе у Европи. Та биљка клија од тада. Она је у време Хладног рата добила форму антикомунизма при чему се Срби и православни Словени доживљавају као коњовоци руских козака. Из те перспективе то је сасвим схватљиво и чим се појавила могућност да руше споменике црвеноармејцима они то раде без трунке кајања“, наводи Ковић.
Милорадовић, пак, примећује да Европа није у томе хомогена и да постоје дубоке раселине у западним друштвима које тамо покушавају да зацементирају и пониште да би били јачи према спољашњим конкурентима.
„Нисам сигуран да ће у томе успети и да неће произвести само још више агресивности у свом друштву. Расте отпор унутар тих друштава“, констатује наш саговорник.
sputnikportal.rs, Тања Трикић
