Америка би агресивно да обузда Кину – каква је ту улога Макрона и Урсуле фон дер Лајен

По бројним показатељима, историјском наслеђу и детаљима, дешавања у азијско – пацифичком региону разликују се од оних у источноевропском појасу. Због тога је често тешко повлачити паралеле и доводити одређене догађаје у узрочно – последичну везу. Aли, када се говори о текућим околностима, неке ствари и те како подсећају на дешавања око Украјине.
Прво, САД врло агресивно спроводе стратегију „обуздавања Кине“ у којој Тајван свакако има кључно место. Исто као што су спроводиле стратегију „обуздавања Русије“ у којој је Украјина имала кључно место.

Евидентно је и да током имплементације стратегије постепено шире географски опсег деловања, те покушавају да у овај концпет поред чланица АУКУС – а, Јапана и Јужне Кореје укључе и друге регионалне актере. На првом месту су Вијетнам и Филипини. Са филипинском морнарицом уприличене су највеће вежбе последњих деценија, са учешћем преко 17 хиљада војника (више симболички, у вежбама учествује и 111 припадника аустралијских снага), у „спорним водама“ Јужног кинеског мора на чије коришћење полажу право практично све земље која га окружују и фокусом на прецизно ракетирање или торпедовање непријатељских пловила.

Тродневна манифестација кинеске поморске силе у Тајванском теснацу, одржана свега недељу раније, заправо је представљала упозорење Американцима да се агресивним спровођењем стратегије обуздавања прелазе одређене црвене линије.

Кина не пристаје на обуздавање

Била је то и политичка порука да Кина једноставно неће пристати на било какво обуздавање. У одређеној мери и ово је слично са ангажовањем европских чланица НАТО од 2014. године у организовању вршења континуалног притиска на западне границе Русије (и Белорусије), па потоњем одговору званичне Москве (војне вежбе, слање политичких порука и тд.).

Друго, Кинези чине све како би се ескалација избегла. То укључује и суштинско „ћутање на провокације“, попут нереаговања на посету Ненси Пелоси Тајпеју, али и активирање читавог низа утицајних појединаца да такав неконфликтни приступ промовишу.

Ма Јингђу, бивши председник Тајвана упутио се у дванаестодневну (!) посету континеталној Кини уз поруку да „народ са обе стране мореуза чине потомци заједничких предака.“ Ово је покушај стварања контратеже ставовима актуелне председнице Цеј Ингвен која би „статусно решење“ пре тражила у договору са Вашингтоном, као и својеврсни притисак на јавно мњење и бираче на острву којима се шаље јасна и недвосмислена теза како алтернатива рату постоји.

Опет, ту је сличност са руским аквизицајама у Кијеву, међу којима је до одређене границе то био чак и Владимир Зеленски, за кога се мислило да ће допринети смиривању тензија након „рушилачког похода“ Петра Порошенка и грубог одбацивања Минских споразума.

Канали између Кине и Европе

Треће, како би се успорила америчка кампања и осујетио експанзионизам Бајденове администрације, Пекинг жели да отвори директне комуникационе канале са Европом. Русија је за ту сврху користила конекцију са Ангелом Меркел и ослањање на енергетске односе, док је Си Ђинпинг оријентисан ка Емануелу Макрону и потенцијале будуће свеобухватне привредно – технолошке сарадње.

Скован је и нови израз: стратешка независност Европе! Дакле, ако се жели равноправан статус у односима са Кином и пуно уважавање од стране Пекинга, онда се истовремено не може бити амерички вазал.

Председник Француске могао је и видети и осетити шта Кинези подразумевају под равноправним статусом и пуним уважавањем – службену посету попут ове није имао у досадашњој каријери. Нити ће је имати до краја каријере.

Да ли под тим утиском, притиском са париских улица или услед поимања да Европа не сме ризиковати још једно „стратешко сукобљавање“ (према већем броју непотврђених информација, унутар француских аналитичких центара овај став је поприлично раширен), Макрон је иступио са неким изјавама које иду у смеру „стратешке независности“.

Наравно, дуг је пут од изјава и јавних обраћања до конкретних одлука и политичког делања, али већ су и ови иступи изазвали толику забринутост у „евроатлантском блоку“ да је реаговао и Френсис Фукујама подвлачећи како „Макрон ништа није научио из украјинског рата“.

Урсула се није баш провела

Истовремено, заједно са председником Француске у посету Пекингу путовала је и председница Европске комисије – Урсула фон дер Лајен. У „западном медијском простору“ њој је првобитно дат исти или можда чак и већи значај него њеном сапутнику, уз наговештај како управо она иде са посебном мисијом: да одврати Кинезе од даљег зближавања са Русијом (поготово када се ради о војној сарадњи).

Ипак, Фон дер Лајенова је дочекана у Пекингу сасвим другачије. Од слетања је имала лошији третман (дочекала је министарка екологије, што је јасна порука о чему се може са њом разговарати), са Си Ђинпингом се срела само у трилатералном формату (скупа са Макроном), а напослетку је из Кине отпраћена кроз регуларни путнички аеродромски излаз.

Домаћини немају никаквих илузија о томе ко је ко у европској политици, као кандидат за генералног секретара НАТО, фон дер Лајенова не ради на „стратешкој самосталности“. Отуда и мишљења да је њена улога заправо била „контролисање Макрона“ и „надзирање“ његових разговора са Кинезима. Када је требало „надзирати“ Меркелову у циљу опструирања договора са Владимиром Путином то је рађено суптилније, уз асистенцију данске војне обевашетајне службе и делова немачког безбедносног апарата.

Постоји могућност ескалације кризе

У сваком случају, пораст тензија у тихоокеанском подручју и све веће неповерење у америчко – кинеским односима указују да постоји могућност ескалације актуелне кризе и нове „крупне“ дестабилизације у међународним односима. Уосталом, посматрано на средњи рок САД и немају неки велики избор решења на столу. Процене ММФ за ову и наредну годину су да ће економије Кине и Индије расти по стопама од 5 – 6 посто, док ће САД стагнирати (пројектовани раст од масимално 1%), а њихови европски савезници чак „упасти“ у рецесију (у том контексту пажњу привлаче Немачка и Велика Британија).

По великом броју индикатора економске моћи Кина је већ престигла САД и са овако предвиђеним трендом разлика ће се само повећавати.

Могу ли САД зауставити Кину без пројектовања рата на њеним границама који ће бити у функцији спровођења „стратегије обуздавања“? Логично, Кинези би да такав развој ситуације избегну. Зато и „одвраћање“ комшија који су спремни да „марширају“ са Американцима и инвестирање у промовисање контра – дискурса на Тајвану.

Али, по свему судећи, то ће понајпре зависити и од Макрона и од фон дер Лајенове, односа снага између два блока у Бриселу и питања стратешке самосталности Европе.

Уколико САД остану без вазала, онда ће и вероватноћа за даље ескалације у међународним односима бити мања. Због тога је након посете Макрона Кини вероватно и важније од његових договора и изјава оно што ће урадити Фон дер Лајенова. У договору са Вашингтоном, подразумева се.