Инвазија на Ирак, две деценије касније: Како је Америка поражена на Блиском истоку

Двадесетог марта 2003. године, у пет часова и тридесет минута по локалном времену америчке, британске и аустралијске трупе прешле су, без претходне објаве рата, границу са Кувајтом и ушли на територију Ирака. Неколико сати пре почетка копнених операција, Американци су грађане Багдада „почастили“ са 36 удара ракета „томахавк“, чија је мета био (касније се показало непостојећи) бункер у ком су се скривали припадници ирачког руководства.

Тако је пре тачно 20 година започела инвазија на Ирак, у Пентагону позната и као „Операција ирачка слобода“, која ће се показати као можда и најзначајнији геополитички потез, али и грешка, који је Вашингтон направио након окончања Хладног рата.

Две године раније, у терористичком нападима на Пентагон и зграде светског трговинског центра у Њујорку 9. септембра 2001. године, највећем те врсте у америчкој историји, погинуло је готово 3,000 људи, након чега је амерички председник Џорџ Буш млађи започео тзв. Рат против тероризма.

Прва жртва нове, „осветничке“ америчке политике према исламском свету био је Авганистан, у том тренутку под влашћу Талибана. Ипак, већ је те 2001. године било јасно да у америчкој администрацији постоји немали број оних који сматрају да би прави „трофеј“ у походу на Блиски исток био управо Ирак и његов дугогодишњи лидер Садам Хусеин.

Управо су у Ираку Американци десетак година раније по први пут на велика врата „ушли“ на Блиски исток, када су у Заливском рату 1991. Садамовој војсци нанели тежак пораз, натерали га да се повуче из Кувајта и уништили велики део ирачких оружаних снага. Против Ирака су уведене ригорозне санкције, налик на оне које су биле на снази и против СР Југославије, које су пуних 13 година ограничавале Багдад да извози нафту и на тај начин уништиле ирачку привреду.

Самим тим није било изненађење да су САД и њени савезници за само неколико недеља успели да савладају ирачке снаге, заузму Багдад и ставе тачку на владавину Садама Хусеина и његове партије Баас. Осокољен успесима својих војника, председник Буш је првог маја одржао говор на носачу авиона „УСС Линколн“ који је остао упамћен по називу „Мисија је постигнута“ (Mission Accomplished).

У том тренутку америчка моћ, али и ароганција, достигли су свој врхунац.

Много тога је речено о узроцима инвазије на Ирак. Администрација председника Буша је тврдила да Багдад развија оружје за масовно уништење које би могло да представља опасност по америчку безбедност, али и да сарађује са Ал-Каидом, терористичком организацијом која је у годинама након 11. септембра постала дежурни кривац у Америци.

Такве тврдње, ипак, биле су жестоко критиковане и пре саме инвазије, а те критике су се показале као оправдане када је откривено да Ирак није располагао са тим врстама оружја. Убрзо су се појавиле и друге теорије, од тога да је Вашингтон желео да завлада позамашним залихама ирачке нафте до утицаја изузетно снажног израелског лобија, који је у Садаму Хусеину видео претњу по опстанак Државе Израел.

„Два основна разлога инвазије су у суштини један разлог, а то је пројекат ‘великог Блиског истока’, који је подразумевао успостављање пуне контроле од Авганистана до Туниса и Либије“, рекао је за РТ Балкан новинар Синиша Љепојевић.

„Када су питали ауторе тог плана, међу којима је била и (каснија државна секретарка САД) Кондолиза Рајс како би то могло да буде постигнуто, она је рекла ‘контролисаним хаосом’. То смо видели касније, током Арапског пролећа.“

Други разлог је, како наводи наш саговорник, спашавање моћи долара, који се у то време користио као ексклузивно средство плаћања на тржишту енергената.

„Ирак је постао проблем када је Садам Хусеин почео да продаје нафту у другим валутама, након чега је дошло до заоштравања односа и инвазије. Како би се та прича продала публици у Америци, измишљена је лажна вест о оружју за масовно уништење“, каже Љепојевић.

Амерички пројекат изградње Блиског истока по својој мери, ипак, није дао жељене резултате. Након првобитних успеха у борбама против Садамове армије, Американци су ускоро наишли на нове и далеко опасније непријатеље, пре свега на Ал-Каиду у Ираку коју је предводио озлоглашени џихадиста Абу Муса бал-Заркави.

У Ираку, који је изузетно верски и етнички шаренолика земља, убрзо је дошло до општег рата између Американаца и разних сунитских, шиитских и курдских оружаних формација, као и разних терористичких организација попут Ал-Каиде, из које ће временом настати и озлоглашена Исламска Држава.

„Тај пројекат је доживео потпуни колапс, и уместо контроле Америка је изгубила Блиски исток. Број жртава је огроман, помиње се око милион људи али то нико не зна са сигурношћу, а преко пет милиона људи су постали избеглице“, сматра Љепојевић.

Како наводи наш саговорник, оно што је још увек у великој мери непознато су амерички злочини у Ираку. Док су неки, попут злостављања ирачких затвореника у затвору Абу Граиб, добили значајну медијску пажњу, са већином то ипак није случај, те су они до данас остали некажњени.

„Оно што тамо још увек није завршено су истраге о злочинима Америке. Вероватно најдрастичнији пример је град Фалуџа„, рекао је Љепојевић наводећи пример тог града у централном Ираку око ког су се током 2004. године водиле жестоке битке између америчких снага и локалних ирачких милиција, у којима је према подацима Црвеног полумесеца убијено близу 2.000 цивила.

„Тај рат ће остати обележен и због тога до те мере у којој се не бирају средства. Пример је познати британски научник и стручњак за хемијско оружје Дејвид Кели, је јавно тврдио да Ирак нема оружје за масовно уништење, након чега је убијен у шуми код Оксфорда, за шта је речено да је самоубиство“, каже Љепојевић.

Коментаришући неуспех Американаца да остваре своје планове, како у Ираку тако и на читавом Блиском истоку, наш саговорник каже да они ни у једном тренутку нису имали план Б.

„Они немају план Б, када су се ствари отргле контроли, они су прибегли подгрејавању мржње између фракција сунита, шиита, Курда, хришћана… То су организације политичког ислама које је САД и раније користила“, каже Љепојевић и додаје да су западне земље политички ислам инструментализовале још од совјетско-авганистанског рата осамдесетих година прошлог века.

Америчке трупе из Ирака су се повукле 2011. године, али је безбедносна ситуација у тој земљи убрзо почела да се погоршава услед избијања грађанског рата у оближњој Сирији. До средине 2014. године, већи део северног Ирака нашао се под контролом тзв. Исламске државе, а процењује се да је само у Ираку убијено готово 30.000 цивила. Појединим групама, попут Јазида, претило је чак и потпуно истребљење.

Ипак, ствари у тој блискоисточној држави последњих година крећу се на боље, а Багдад гради блиске односе како са Ираном, тако и са другим земљама које не припадају политичком Западу.

„Након свега тога, Ирак је данас на страни Ирана, непријатељ је Америке и гради везе са Русијом и Кином“, каже Љепојевић.