Уго Чавез: Против „америчког ђавола“, за социјализам 21. века

Ђаво је јуче дошао и овде, све се и данас осећа на сумпор. Лаж је да Американци желе мир. Какав је то демократски модел када га намећу оружјем, бомбама и насиљем, рекао је председник Венецуеле пред Скупштином УН

Уго Чавез, пуним именом Уго Рафаел Чавез Фријас, био је венецуелански политичар, официр и председник Венецуеле од 1999. до 2013. године.

Чавез је у међувремену постао једно од препознатљивих лица савремене Латинске Америке, попут Фидела Кастра или Че Геваре. Као вођа Боливарске револуције, Чавез је промовисао своју идеју демократског социјализма, латиноамеричких интеграција и антиимперијализма. Чавез је био жестоки критичар неолибералне глобализације и спољне политике Сједињених Америчких Држава.

Официр по професији (падобранац), 4. фебруара 1992. године предводио је неуспели војни пуч у Венецуели. Неколико стотина људи је погинуло, пуч је пропао, а Чавез је ухапшен. Али, овај пуч је од Чавеза направио изузетно популарну личност у Венецуели. После две године, помиловао га је тадашњи председник Венецуеле Рафаел Калдера.

Чавез је, иначе, сликао, писао поезију, прозу и драме.

На њега је снажно утицао латиноамерички револуционар Че Гевара. Забележено је одушевљење младог Чавеза са којим је читао Чеов „Дневник“.

Побуна сиромашних

Чавез је потекао из сиромашне породице америчког, афричког и шпанског порекла. Као млади официр, усвојио је идеју да, када владајуће класе постану корумипране, војска мора да стане на страну потлачених.

По изласку из затвора, основао је Покрет за пету републику. На председничким изборима 1998. године добио је 56 одсто гласова, углавном из сиромашних слојева венецуеланског друштва. Његови политички непријатељи су били средња и виша класа, синдикати, као и скоро сви приватни медији у земљи. Таква ситуација довела је до политичке поларизације у Венецуели, а као резултат тога, 12. априла 2002. године извршен је државни удар у коме је опозиција преузела власт.

После побуне сиромашних и већег дела војске, Чавез је свега два дана касније враћен на функцију председника.

Чавес је био лидер политичке партије Покрет пете републике од њеног оснивања 1997. до 2007. године, када се ова странка спојила са неколико других партија, како би формирала Уједињену социјалистичку партију Венецуеле (ПСУВ), коју је водио све до своје смрти 2012. године.

Односе Венецуеле са САД, током владавине Чавеза као и његовог наследника Николаса Мадура могу се описати једино као „изузетно лоши“. Чавез се доследно супротстављао спољној политици САД, која се према Латинској Америци односила, а односи се и данас, као према „сопственом дворишту“, режирајући преврате, ратове и државне ударе, попут оног у Чилеу, када је свргнут и убијен легитимни председник Салвадор Аљенде.

На унутрашњем плану, Чавез је започео или остварио бројне реформе.

Године 1999, нова конститутивна скупштина Венецуеле изгласала је укидање појединих владиних институција и отпустила корумпиране званичнике. Скупштина је, такође, прогласила „ванредно стање у правосуђу“ и започела са реформама правосудног система.

Исте године, Чавез је покренуо социјални програм под називом „План Боливар 2000“, који је укључивао бесплатну медицинску негу и вакцинацију, продају хране по ниским ценама, као и ангажовање 70.000 војника, морнара и припадника ваздухопловства на поправци путева и изградњи болница.

Његове присталице изгласале су нови устав Венецуеле и замениле стару, дводомну скупштину новом, једнодомном, која је омогућила и убрзала Боливарску револуцију у Венецуели.

Зближавање са комунистичком Кубом

На међународном плану, Чавез се придружио марксистичко-лењинистичким владама Фидела, а затим и Раула Кастра на Куби, као и социјалистичким владама Ева Моралеса у Боливији, Рафаела Кореје у Еквадору и Данијела Ортеге у Никарагви. Његово председништво је било део социјалистичке „црвене плиме“, која је тада захватила Латинску Америку.

Данас велика већина латиноамеричких земаља има социјалистичке или комунистичке владе, укључујући и Колумбију и Мексико. Све се оне угледају на Кастрову Кубу и Чавезову Венецуелу.

Током 2010, Чавез је објавио „економски рат“ високим социјалним слојевима Венецуеле због провоцирања вештачких несташица роба у земљи.

Петнаестог децембра 2006. објавио је да ће се све левичарске политичке партије које су га до тада подржавале ујединити у једну партију – Уједињену социјалистичку партију Венецуеле (ПСУВ). Чавез је упозорио и да старе странке морају „заборавити сопствене структуре, партијске боје и слогане, јер они више нису најважнији за отаџбину“.

Сам Чавез је описао своју политику као антиимперијалистичку. Био је истакнути противник спољне политике САД и гласни критичар америчког неолиберализма и капитализма.

Чавез је подржавао сарадњу Латинске Америке и Кариба и имао је кључну улогу у успостављању панрегионалне Уније јужноамеричких држава, Заједнице латиноамеричких и карипских држава, Боливарске алијансе за Америку, Банке југа и регионалне телевизијске мреже ТелеСУР.

Чавезове идеје, програми и стил чине основу чавизма, политичке идеологије блиске боливаризму и „социјализму 21. века“.

Ђаво у кући

Чавез се успротивио инвазији на Авганистан 2001. Овај рат је описао као „борбу против тероризма путем тероризма“, оптужујући владу САД за „масакр невиних“.

У својој ТВ емисији показао је слике деце убијене у америчком бомбардовању, додајући да деца „нису крива за тероризам Осаме Бин Ладена или било кога другог“.

Двадесетог септембра 2006. године, био је позван да говори пред Генералном скупштином Уједињених нација.

Чавез је снажно критиковао и америчке хегемонистичке ратове које је ова „империја“ водила широм света.

Чавез је тада назвао тадашњег америчког председника Џорџа Буша „ђаволом“, а постојање америчке хегемоније изједначио са „претњом за опстанак људске врсте“:

„Хегемонистичке претензије америчке империје доводе у опасност сам опстанак људске врсте. Упозоравамо на ову опасност и апелујемо на грађане Сједињених Држава и света да зауставе ову претњу, која је попут мача који нам виси над главом. Мислим да би ово прво требало да чују наша браћа и сестре у Сједињеним Државама, јер је ова претња у њиховој кући“.

„Ђаво је у кући. Ђаво, сам ђаво. Ђаво је јуче дошао и овде. Баш овде. Све се и данас осећа на сумпор“.

Чавез је упозорио народе света да „не дозволе консолидацију светске диктатуре“:

„Кажу да они желе да наметну демократски модел. Али то је њихов демократски модел. То је лажна демократија елита, врло оригинална демократија која се намеће оружјем, бомбама и насиљем. Каква чудна демократија!“

Овај говор је актуелан и данас, можда и актуелнији него у тренутку када је изговорен пред Скупштином УН. Чавез је, заправо, говорио о мултиполарном светском поретку, тој „ноћној мори америчког империјализма“, када „људи и народи устају“ супротстављајући се светском хегемону.

„Влада Сједињених Држава не жели мир. Жели да искористи свој систем експлоатације, пљачке, хегемоније кроз рат. Они кажу да желе мир, али шта се дешава у Ираку? Шта се догодило у Либану, Палестини? Шта се дешава последњих 100 година у Латинској Америци и у свету?

У свом говору Чавез је позвао земље да поново успоставе организацију УН, будући да је стари систем пропао:

„Мислим да нико у овој просторији не може да одбрани стари систем. Прихватимо то, будимо искрени. Систем УН, рођен након Другог светског рата, пропао је, безвредан је. Ми, Скупштина УН, претворени смо у саветодавни орган. Немамо моћ да утичемо на ову страшну ситуацију у свету. И зато Венецуела овде, данас, 20. септембра, предлаже да поново успоставимо Уједињене нације“.

Венецуела никада неће признати Косово

Иначе, Чавез је 2008. године, поводом проглашења независности такозване косовске државе, изјавио да његова земља неће признати независност, упозоравајући да би одвајање Космета од Србије могло изазвати нове сукобе:

„САД су подржале независност Косова да не би допустиле јачање Русије у свету и да би створиле ново жариште напетости“, изјавио је Чавез 24. марта 2008. године.

Такође, он је рекао да су САД „за постизање својих циљева прибегле томе да на чело Косова поставе терористу, јер је политика Вашингтона усмерена у правцу поделе народа и распиривања конфликата. Амерички империјализам покушава да, према преседану Косова, одвоје нафтом најбогатију државу Сули од Венецуеле, али му то никада неће поћи за руком.“

Чавез је умро од карцинома у Каракасу, главном граду Венецуеле, 5. марта 2013. Заменио га је Николас Мадуро, против кога су САД такође извеле државни удар. Удар је убрзо неславно пропао, иако су западне земље пожуриле да као председника Венецуеле признају опозиционог вођу Хуана Гваида.

Мадуро је поводом годишњице смрти вође Боливарске револуције, изјавио: „У радничкој класи имамо духовну и моралну снагу, не само да се одупремо ономе чему је неопходно да се одупремо, већ и да унапредимо раст, бригу о нашим људима, стварање богатства, добара и ефикасних услуга за све.“

„Сада, после десет година,“, додао је, „могу да кажем да наш вољени командант Чавез није изостао из наше борбе. Својом мишљу, он је присутан у сваком колективном напору, у нашој жељи за борбу и у свакој победи љубави према отаџбини. Живео наш командант Чавез и моћна радничка класа!“

О Чавезу је снимљена популарна телевизијска серија у 60 епизода под насловом „Ел Команданте“.