Трифковић: Запад ће почети да саветује Зеленском да се помири са губитком територија

ПРОФ. ДР СРЂА ТРИФКОВИЋ: ПУТИНОВО РАЗИЛАЖЕЊЕ СА „ЗАПАДНИМ ПАРТНЕРИМА“ ПОЧЕЛО ЈЕ 2007.

* На Западу се говори о „ничим изазваној руској агресији“, а видимо сада и из изјава Меркелове и Оланда да заправо никад није постојала намера да се испоштују Мински договори и да је то увек био само облик давања времена Украјинцима за бандеризацију и натоизацију

* Посетивши Кијев пре и непосредно пре мајданског пуча, уверио сам се да нема ни говора о томе да је тамо владала атмосфера слободног дисања. Лично познајем цео низ људи који су морали да наврат-нанос напусте Кијев и да будзашто продају своје станове управо зато што је наступила опака и опресивна атмосфера која је јако подсећала на атмосферу у Загребу после Туђманове победе на изборима, или на атмосферу у Сарајеву после лажног референдума од 29. фебруара и 1. марта 1992 године

* Премда нисмо сигурни да ли и у којој мери руска војска има способност за крупне захвате стратешког значаја, који би ишли правцем север-југ, долином Дњепра, или који би из Белорусије одсекли линије снабдевања у западној Украјини и блокирале пољску границу – та могућност постоји

* Џон Миршајмер, који је водећи рационалиста у америчкој школи међународних односа, сматра да су ресурси Русије толики да ће се пре Запад уморити од подршке Зеленском него што ће Русија одустати од својих стратешких циљева

__________________________________________________________

ПРОФЕСОР др Срђа Трифковић одговорио је на питање ТВ Хепи: „У Минхену (на безбедносном форуму) увек се најављује нова епоха. Која су сада очекивања, иде ли се ка миру?“

Поставио је `историјску вертикалу` догађања на територији бившег СССР и у одмеравању снага између Русије и Запада и понудио закључке:

– У 2007. години је био тек зачетак Путиновог отуђивања од наде у свеобухватан компромис са оним што је до тада и годинама након тога називао „наши западни партнери“. Уследила је, августа 2008-ме, интервенција у Грузији, када је Сакашвили мислио да има бланко чек из Вашингтона да покуша присилно припајање Јужне Осетије и када је, наравно, био остављен на цедилу.

– Исте године је администрација Џорџа Буша Млађег инсистирала да се и Украјини и Грузији упути позив за чланство у НАТО. То је за Русију била црвена линија која није могла да буде допуштена, јер не постоје природне препреке од Ламанша и Северног мора до Урала. То су биле путање инвазија и у време Тевтонских витезова и Швеђана – када их је зауставио Александар Невски, у 13. веку. Па потом, Пољаци су већ били запосели Кремљ у време смутних сверемна Лажног Димитрија, Првог и Другог, почетком 17. века. Онда је Петар Велики поразио Швеђане у Полтави, у срцу Украјине, почетком 18. века. Онда је дошла Наполеонова кампања.

Дакле, ово није параноидни страх Русије који нема утемељење у стварности. То је стратешко питање, алфа и омега за заштиту рањивог бока – од Ростова на Дону до Казахстана на истоку има само 500 км.

Осим тога, када се говори о „ничим изазваној руској агресији“, видимо сада и из изјава Меркелове и Оланда да заправо никад није постојала намера да се испоштују Мински договори и да је то увек био само облик давања времена Украјинцима за бандеризацију и натоизацију.

Посетивши Кијев пре и непосредно пре мајданског пуча, уверио сам се да нема ни говора о томе да је тамо владала атмосфера слободног дисања. Лично познајем цео низ људи који су морали да наврат-нанос напусте Кијев и да будзашто продају своје станове управо зато што је наступила опака и опресивна атмосфера која је јако подсећала на атмосферу у Загребу после Туђманове победе на изборима, или на атмосферу у Сарајеву после лажног референдума од 29. фебруара и 1. марта 1992 године.

Односно, бандеризација Украјине је била облик наметања бруталног идеолошког оквира и свако искакање из њега је сматрано за чин велеиздаје. То је, оттприлике, као када би се, у Црној Гори вратила власт ДПС и почела да прогања сваког ко је учествовао у литијама или се дрзнуо да истакне српску заставу.

Имамо озбиљну ситуацију у којој постоји низ сигнала да на западној страни више неће бити тек олаког подржавања тезе о украјинској победи дефинисаној кроз повратак на границе из 2014, укључујући Крим и Донбас.

Веома је индикативан текст у „Вашингтон посту“, од 13. фебруара. Иначе, то је новина која одражава ставове инсајдера у Вашингтону. Они су, мора се рећи, променили тон: Бајденова изјава „подржаваћемо Украјину колико год треба“ се не односи на квантитет подршке у доларима и наоружању већ у односу на квалитет самог конфликта.

Сада ће бити саветовано Зеленском и украјинском режиму да се помире са чињеницом да је неминован неки компромис који укључује и губитак територија. Јер, премда нисмо сигурни да ли и у којој мери руска војска има способност за крупне захвате стратешког значаја, који би ишли правцем север-југ, долином Дњепра, или који би из Белорусије одсекли линије снабдевања у западној Украјини и блокирале пољску границу – та могућност постоји.

На западу, стратешки планери узимају ту могућност у обзир на дуге стазе. Јер, да се разумемо, Украјина у овом тренутку, нема ресурсе да сама покрива своје потребе у било ком погледу, било да је реч о цивилној инфраструктури или војном наоружању.

Сада са Запада долазе међусобно некомпатибилни оружани системи. Конкретно говорим о тенковима Леопард немачке производње, са једне стране, Абрамсима с друге стране, који захтевају потпуно различите приступе и у обуци њихових посада и њиховог сервисирања. Да не говоримо шта ће бити у случају да ваздухопловство добије авионе пете генерације, у шта не верујем да ће се десити јер западне силе желе да избегну управо такву ескалацију. Јер, таква ескалација би могла да отвори пут неконтролисаној ескалацији нуклеарног нивоа.

Да закључим – оно што је необично у конфликту у Украјини је да је експертима могуће да имају радикално различита предвиђања на основу истоветних параметара.

Другим речима – са једне стране су тврдње Вашингтонског центра за међународне односе да је могуће да руска војска колабира и да Украјинци постигну оптималне циљеве. Са друге стране, имамо упозорења, рецимо Џона Миршајмера који је водећи рационалиста у америчкој школи међународних односа, да су ресурси Русије толики да ће се пре Запад уморити од подршке Зеленском него што ће Русија одустати од својих стратешких циљева.