Карпович: Запад ризикује асиметрични одговор који ће заувек затворити питање обнове Pax Americana

Аутор: Олег КАРПОВИЧ, проректор Дипломатске академије Руске Федерације

СИНХРОНИЗОВАНЕ одлуке САД и Немачке да Украјини испоруче тенкове „Абрамс“ и „Леопард“ мењају природу украјинске кризе.

Бројне изјаве представника Запада да за њих наводно још постоје неке „црвене линије“, разбијене су суровом животном истином. Нови хистерични напори предузети са циљем да се Русији нанесе „пораз на бојном пољу“, који је обећао шеф европске дипломатије Жозеп Борељ, уклапају се у обрисе хармоничног концепта чија је суштина крајње јасна.

Западни лидери нису спремни за миран суживот са Москвом а одржавање „кијевског пројекта“ виде као зацртани пут ка подстицању распада руске државе. Гласове неколицине условних прагматичара, попут француског председника Емануела Макрона, „усисава“ складни хор русофобичних политичара који у сукобу виде шансу за остварење снова који су сазревали не деценијама, већ вековима.

Притисак којим најрадикалнији део антируске коалиције промовише „тенковску авантуру” није нимало случајан.

За САД и Европу садашња конфронтација поприма егзистенцијални карактер. Унутрашњих проблема на Западу, који се јасно манифестују и у политичкој кризи у Великој Британији и у паничној евакуацији из Авганистана и у јуришању на Конгрес САД од стране присталица Доналда Трампа, толико је да скуп слогана и ПР техника не може променити ток догађаја.

Колективном Западу је потребан «тријумф заједништва» који ће омогућити, макар привремено, да примора критичаре старе глобалистичке парадигме да се помире са неприкосновеношћу система који је изградио Вашингтон. У том погледу, Украјина се показала као згодно оруђе које се може креативно користити у покушајима обнављања униполарног светског поретка.

Текуће испоруке тешког наоружања режиму Владимира Зеленског имају једноставан тактички циљ – стварање услова да Оружане снаге Украјине заузму Крим што би, према ауторима тих планова, требало да доведе до кризе у самој Русији. У наредним фазама главни терет би пао на националне издајнике и „корисне идиоте“ унутар Русије, након чега би руска држава, практично, требало да престане да функционише.

Различитим деловима земље би требало да управљају «владе у егзилу» на чијем се формирању ради.  О овоме се, на Западу, сада већ отворено говори.

Често потцењујемо решеност наших геополитичких противника да спроведу најирационалније и, наизглед, апсурдне планове.

Жеља, како понекад кажу, да се „реформатира Русија“ превладава над гласом разума.

Али, наши бивши псеудопартнери заборављају да нуклеарне силе, како је исправно приметио Дмитриј Медведев, не губе.

Чудни покушаји подизања улога до крајњих граница и управљања конфликтом према правилима из средине 20. века бацају сенку на чињеницу да је једино стрпљење руског народа и руководства, као и њихова братска љубав према становницима историјске Малорусије, представљало брану Москви да пређе на одлучније кораке.

Традиционално, снага Русије лежи у способности да се одупре провокацијама и да избегне ризичну ескалацију, која би, штавише, могла да угрози хиљаде, ако не и милионе живота цивила.

Међутим, нећемо понизно чекати да немачки и амерички тенкови пређу наше уставом утврђене границе. Ако Запад планира да започне борбу без правила, треба да има на уму да у тој дисциплини представници Русије нису имали премца.

Aко oчекују да виде међудржавни тенковски турнир у биатлону, добиће асиметрични одговор који ће заувек затворити питање обнове Pax Americana и, пре рока, окончати епопеју са неславним украјинским пројектом који је донео само патњу становницима исконских руских земаља.