Претходно је, као што је познато, Столтенберг признао и да НАТО наоружава Украјину још од пуча 2014, што је иначе одавно позната метода изазивања мира а не рата.

Па је отуда и јасно зашто је Николај Патрушев, секретар Савета безбедности Руске Федерације, пре неки дан приметио да „догађаји у Украјини нису окршај Москве и Кијева; ово је војни сукоб између НАТО-а, а пре свих Сједињених Држава и Енглеске, и Русије”.

Узгред, потврдио је ову оцену и премијер Мађарске Виктор Орбан.

„Они који транспортују оружје — у рату су макар до својих чланака. Они који тренирају војнике једне од страна у томе су до колена… Ако током читаве године финансирате једну страну, и војне и државне трошкове, као што то чини Европска унија са 18 милијарди евра, то значи да сте у рату до појаса. И заиста се надам да Европа неће упасти у рат до гуше. Мађарска се из све снаге труди да остане изван свега тога… Наш став је да моментално треба постићи примирје и да су хитно потребни преговори, и мир“.

Ову Орбанову поруку мира, због које није заслужио да буде кандидован за Нобелову награду за мир, бивши шведски премијер и познати НАТО активиста Карл Билт презриво је прокоментарисао питањем: „Да ли је Мађарска заиста чланица Европске уније?”

Док је сваку преосталу дилему о природи улоге НАТО-а у текућем сукобу, ако уопште још може да је буде, својим признањем разрешио украјински министар одбране Алексеј Резников: „Русија је главна претња за НАТО. Украјина данас елиминише ову претњу, и тиме спроводи мисију НАТО-а.“

А случај је цинично удесио тако да је — управо док су га предлагали за награду због оваквог доприноса миру у свету — Столтенберг позвао своје пријатеље и непријатеље да се припреме за још један рат.

„Оружје је заправо”, поручио је без шале, „пут до мира… Режим у Москви жели другачију Европу (…) и то ставља Русију у позицију константног сукоба са Западом“.

Али није проблем само Русија, напоменуо је, злослутно ратнохушкачки, овај несуђени миротворац.

„Опасно је зависити од ауторитарних режима… Грешку коју смо направили (у односу на Русију) не смемо да поновимо у односу на друге ауторитарне режиме. Пре свега, у односу на Кину… Ауторитарни режими“ — ауторитетом кандидата за Нобелову награду карактерише их Столтенберг — „повећали су своју сарадњу. Пар недеља пре руске инвазије Украјине, председници (Владимир) Путин и Си Ђинпинг срели су се у Пекингу и најавили стратешко партнерство ’без граница’. Русија и Кина све више увежбавају и оперативно повезују своје војне снаге. Повећали су и своју економску сарадњу. А Кина није осудила руску инвазију Украјине. Напротив, они промовишу руски наратив који кривицу сваљује на НАТО. Поврх тога, Кина је по први пут подржала руски захтев да НАТО затвори своја врата за нове чланице… Ти режими су различити, али заједничко им је то што промовишу алтернативни светски поредак”.

И стога, ваљда зато што НАТО светски поредак не сме да има алтернативу, сад живимо у „много опаснијем свету“, упозорио је генерални секретар.

Имајући овакве поруке у виду, лист „Чајна дејли“, чији је власник Одсек за односе с јавношћу Комунистичке партије Кине па му то додатно даје на тежини, у уредничком коментару посвећеном кандидовању Столтенберга за Нобела за мир опомиње да то „изгледа није шала“, и указује да је „иронично што се ратнохушкачки вођа највеће светске војне алијансе слави као заговорник мира у свету… Некада уважена награда једноставно је постала оруђе у геополитичким играма Запада. Номиновање шефа НАТО-а само ће додатно нарушити њену репутацију“.

Но, на страну с Нобелом. „Чајна дејли“, као гласило власти у Пекингу, упућује и много далекосежнију примедбу да је „НАТО продукт Хладног рата који је требало да буде распуштен после распада Совјетског Савеза“ а уместо тога је развио „грамзиву жудњу за експанзијом“.

„Погледајте шта је НАТО урадио од краја Хладног рата. Умешан је у већину војних сукоба који су избили од тада“, наводи кинески лист и, у том контексту, спомиње и „косовски рат 1999. током кога су Сједињене Државе чак и бомбардовале кинеску амбасаду… Ни војни сукоб Русије и Украјине не би се догодио да није немилосрдног ширења НАТО-а на исток… А сада НАТО покушава да наступи и у азијско-пацифичком региону… НАТО је један од главних извора глобалне нестабилности, а не сила светског мира“, закључује „Чајна дејли“.

Какве се намере крију иза ширења НАТО-а и према азијско-пацифичком региону? Како ће Кина, у савезу са Русијом, на то реаговати? И да ли ће Јенс Столтенберг добити Нобелову награду за мир пре него што НАТО изазове неки нови рат?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и некадашњи дописник наших медија из Пекинга Милорад Денда.

„У Кини је потпуно сазрела свест да се са Запада нуди наратив који нема никакве везе са стварношћу, а који служи да би се оправдала агресивна политика НАТО-а. Зато је и уследила неуобичајено оштра реакција на кандидовање Столтенберга“, указује Милорад Денда.

Читав овај пропагандно-политички подухват је, пак, утолико злокобнији што се и Столтенберг, али и његов претходник на месту генералног секретара НАТО-а Андерс фог Расмусен који је пре неколико дана боравио у провокативној посети Тајвану, истовремено све гласније залажу за додатно заоштравање односа са Кином.

„Реч је о настојању да се на сваки начин обузда развој Кине, како је и прописано стратешким документима САД“, опомиње Милорад Денда, указујући да се отворено праве паралеле између Украјине и Тајвана у односу на Русију, односно, Кину.

С тим у вези, „Фајненшел тајмс“ ових дана пише да „америчке и јапанске оружане снаге убрзано интегришу своје командне структуре и подижу ниво заједничких вежби јер се Вашингтон и његови азијски савезници припремају за могући конфликт с Кином око Тајвана”, те да „САД и савезници у Азији имитирају основу која је западним савезницима омогућила да помогну украјински отпор Русији, припремајући се за сценарија као што је кинеска инвазија Тајвана. ’То називамо припремом терена. И ми припремамо терен у Јапану, на Филипинима и на другим локацијама’, каже амерички генерал Џејмс Бирман“.

„Америчка стратегија почива на идеји да против Русије у Украјини ратују европски савезници, што би Америци одрешило руке да се ангажује против Кине у азијско-пацифичком региону. Отуда и постоје реални разлози за бригу да се ту припрема нови рат, односно, понављање украјинског сценарија, о чему говори и карактер борбених система који се Тајвану испоручују из САД“, коментарише генерал Ковач.

Због тога, „многи азијски теоретичари предлажу Америци, уочи онога што називају највећом транзицијом у историји, у мултиполарни свет, уместо што безуспешно покушава да спречи његов настанак — да му се придружим. На жалост, плашим се да је Вашингтон ближи одлуци да неминовни процес опадања своје моћи покуша да спречи неким новим ратом“, закључује Милорад Денда.