Владимир Умељић:  ОД КОГА БРАНИТИ ДЕМОКРАТИЈУ?

Демократија је врхунски (и још никада у историји остварени) идеал, коме несумњиво треба тежити, развијати га у пракси и бранити. Ко, међутим, највише угрожава опстајање те барем идеје, макар теоретског модела?

Аутократије (нпр. Кина), диктатуре (нпр. Северна Кореја), екстремистичко схватање и живљење религије (нпр. Иран), државе у власништву фамилија и кланова (нпр. Сауди Арабија)? Или би можда највећу опасност требало тражити шта више у демократијама западног типа, у „НАТО-империји“?

И – где је српско место у тој актуелној међународној констелацији снага?

 

Сигурно, упркос наклоњеном ставу према Србима (увек у сопственом интересу), кинески систем вредности не може да нам служи као узор а о Ирану, Сауди Арабији и Северној Кореји да и не говоримо.

Ту не постоји ни „д“ од демократије и такав начин одозго октроисаног и државном силом спровођеног социјалног организовања представља, по природи ствари, латентну претњу по демократску идеју већ ради такорећи урођеног, сваком систему иманентног потенцијала ширења, „узимања под своје“.

Што се тиче Русије, то јесте демократско уређење у данашњем смислу речи, дакле далеко од идеала, јер са непревидивим дефицитима ауторитативног карактера, али са исто тако непревидивим потенцијалом даљег развијања у смислу побољшања, мада наравно и погоршања.

Постоје разлози за наду да ће прво превагнути.

Оно нпр. што је и у садашњој развојној фази позитивно и надоносно, то је несумњива интенција одржавања и гајења традиционалних вредности у области културе, вере, морала, породичних и међуљудских односа.

Све оно, значи, што чини цивилизацијске одлике једне здраве људске заједнице.

Западне демократије пак поседују атрибуте формалне демократије, од којих се нарочито они од популистичког значаја („Хлеба и игара!“) заиста практикују у свакодневници, саусловљавају врло солидан квалитет живота локалног стнановништа, од којих значи људи дефинитивно имају користи.

Развојни потенцијал, међутим, овде пре тендира ка погоршању, него ка побољшању. За то говори читав историјски развој од нестајања биполарног света, од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, од оног периода релативне сигурности, условљене тадашњом „равнотежом страха“.

Тада је постало јасно да је за водеће номенклатуре Запада, за конгломерат политике, финансија, тајних служби и медија, демократија добра само ако се да водити у смислу селективног морала, камелеонског међународног права и двоструких стандарда. По принципу: „Сви су једнаки, али неки су једнакији“, односно „Прво правило је да сам ја увек управу а ако то једном не буде тако, онда важи прво правило.“

Та правила игре, свакако, немају никакве везе ни са формалном демократијом, напротив. Шта је још нпр. остало од чувене слободе мишљења и говора, при којој Едварду Сноудену и Јулијану Асанжу прети доживотна робија, јер су их озбиљно схватили и практиковали? Јер су за љубав демократских слобода и права разоткрили криминално шпијунирање и манипулисање енормне масе људи од стране америчких тајних служби?

Шта је било са међународним правом и слободом, моралом и људским правима Срба, Ирачана, Авганистанаца, Либијаца, Сиријаца, итд. када је „НАТО-империја“ на челу са САД, одлучила да је сазрело време за даљу агресивну експанзију?

Ко, дакле, поткопава демократију и лишава је њеног есенцијалног садржаја?

Највећа и, за бојати је се, непоправљива историјска грешка западних водећих номенклатура, њихово поразно падање на испиту историје и издаја демократије, догодила се управо по распаду Варшавског пакта и Совјетског Савеза.

Да су оне, наиме, тада пружиле руку Русији, понудили јој искрену сарадњу на (више него заслуженој) истој висини очију, данас не бисмо имали ову кризу светских размера, данас би свет био много бољи, сигурнији и богатији.

Али не, стара и опасна тежња ка владавини светом однела је још једном превагу.

Где је српско место у тој актуелној међународној констелацији снага? Да ли се и шта битно променило за нас на међународном плану? По свему судећи – не и то од почетка прошлог века па до данас. Кина је далеко, Русија нас нити тада, нити данас не угрожава, напротив. А Запад? После оног насилничког и противправног атомизирања српског националног корпуса при разарању друге Југославије на крају 20. века и минимизирања српске државне територије?

Нешто ново? Да погледамо. Како је то изгледало у предвечерје Првог светског рата?

Аустро-угарски посланик у Ватикану, гроф Мориц Палфи (Pálfy Móric), шаље 29. јула 1914. године бечком министарству иностраних послова један извештај о свом разговору са папским Државним секретаром (= министром иностраних послова) и другом личношћу ватиканске хијерархије, кардиналом Рафаел Мери дел Вал (Rafael Merry del Val), у коме поред осталог стоји:

„У временима великих политичких напетости, као што је ово наше време, буја људска фантазија удвострученом снагом и прелази често и без размишљања границе разума. Тако се, поред осталог, у последње време у јавности појављује вест да чак и папа интервенише поводом конфликта са Србијом и обраћа се на Његово царско и краљевско апостолско величанство (аустро-угарског цара – прим. аутора) молбом, да отклони од човечанства опасност ратних страхота. Насупрот овим комбинацијама у штампи, сигурно није неинтересантно упознати прави начин размишљања Курије. Када сам, пре два дана, посетио кардинала–државног секретара, наравно да је он одмах говорио о великим питањима и проблемима, с којима се Европа данас суочава. Било је немогуће у речима Његове еминенције открити било какву благост или помирљивост. Он је, додуше, оценио ноту коју смо упутили Србији, као врло тврду али је, без икакве задршке, сматра добром и изразио је, на један индиректни начин, наду да ће Монархија овог пута ићи до краја. Свакако, додао је кардинал, да је штета што Србија већ раније није „учињена мањом“, јер је то раније могло да буде учињено без тако великих опасности, какве данас имамо пред собом. Ова изјава одговара папином мишљењу, јер је Његова светост последњих година више пута изразила жаљење, због чињенице да је Аустро-Угарска пропустила да казни свог опасног дунавског суседа (…)“

Врло слично се чита и почетком Другог светског рата на Балкану, када је Хитлер прегазио прву Југославију:

Следствено распарчавање државе Јужних Словена – по окупацији – у смислу „великохрватског концепта“ носи јасни печат Хитлерове србомржње: „… Србија (…) остаје војно окупирана. Она се мора направити што је могуће мањом и морају се предузети све потребне мере, да се за сва времена учини немогућом једна таква издаја ове завереничке банде, као што се то управо десило…“

Оно што НАТО ради од краја 20. века је, непревидиво, сасвим у смислу горњег става Ватикана пре Првог („Свакако, додао је кардинал, да је штета што Србија већ раније није „учињена мањом““) и Хитлера у Другом светском рату („Она се мора направити што је могуће мањом“).

Није згорега подсетити се и почетка разбијања друге Југославије

Иницијална каписла избијања оружаних сукоба је било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поновно уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република од стране „НАТО-демократија“.

Шта говори у прилог ове поставке, која дефинитивно не одговара „мејнстрим“-слици догађаја?

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans-Dietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније. Дефиниција правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.

Потом су, као што је познато, САД преузеле своју уобичајену водећу улогу.

Континуитет политике Запада, како наших традиционалних непријатеља, тако и „наших традиционалних пријатеља и савезника“ дакле, од почетка 20. века па до данас представља тј. условљава континуитет српских страдања. На томе се ништа није променило, само су именовања и дефиниције другачије, у духу времена.

Човек долази у искушење да цитира ону чувену Василијеву реченицу из „Књиге о Милутину“ Данка Поповића, када је наступајућа српска војска видела какве злочине су хрватски бојовници аустро-угарске солдатеске за најкраће време окупације на почетку Првог светског рата починили над српским цивилним становништвом:

„А да се ми не огрешисмо о Турке?“