Једно до највећих питања са којим нам се ваља суочити је како је могуће да један број наших суграђана страдање српске деце сматра нечим што их се не тиче и не треба да их се тиче, па и ако се њиме уопште позабаве, увек се под видом објективности испостави да смо некако увек сами крив за своја страдања. Такође, и да не постоје „наша” страдања, него је страдање увек један општи људски проблем, чији је узрок одређена форма зла. У пракси се, међутим, кад је у питању мантра да прво „треба чистити у свом дворишту” (односно бавити се само кривцом сопствених сународника) испостави да су страдања општа само када страда неки наш сународних, док страдања других углавном имају име и презиме.

Велики број тих људи се изузетно брине о правима животиња и животној средини или правима мањина. Плакали су због жртава једанаестог септембра и због деце Украјине која пате. За страдање те деце кривац се зна и недвосмислен је – то су Руси. За страдање, међутим, српске (и руске) деце, криво је једноставно „проклетство рата”. Српски политичари који „не прихватају реалност” или архаични српски обичаји и вредности, па тако испаде да дечаци у Штрпцу не би страдали да нису отишли да секу неки тамо Бадњак. И њихови родитељи и други ауторитети који их уче да ипак имају неки национални и верски идентитет, па рањени дечак, уместо да говори о љубави према свим народима и свеопштој (мада ипак претежно српској) кривици, показује три прста. Бави се таквим стварима уместо, како рече једна са Твитера, да има нормално и безбрижно детињство, при чему се превиђа да дечак живи на Косову и Метохији, где је безбрижно детињство за српску децу далеко од реалности колико и ова особа са Твитера од елементарног здравог разума. А то, ипак, и поред свих српских грешака и грехова, није само српска кривица. Осим ако поменута особа не мисли да мир и безбедност зависе само од Срба, од њихове спремности да беспоговорно прихватају све што јачи (под условом да је тај јачи Запад) тражи. Што је најгоре, ова особа управо тако и мисли.

Зона удобности

Па откуд онда то, откуд онда такво первертирано стање свести, таква форма живота, такав начин разумевања човека и заједнице, који је лишен сваких вредности, смисла, одговорности? Баш сам причао са пријатељем, једним од водећих српских писаца и интелектуалаца о томе. Обојица смо рекли – страх. Тек из тог угла кад погледамо видимо колико су деведесете за нас биле трауматичне, колико нам је Запад сломио кичму и колико се бојимо да се таква ситуација не понови. Јер у међувремену смо се ипак конформирали. На баца нам се релативна удобност у којој данас живимо, без обзира колико кукали. У поређењу са многим епохама људске историје, овај период је у великом делу света, па чак и код јадних нас, прилично комфоран за живот и очекивања су се подигла, мислимо да заслужујемо много од оног о чему наши преци нису могли ни да сањају.

Друго, страх није само од сиромаштва и небезбедности, него и из пољуљане слике света. Одрастали смо на западној култури и на њен начин обликованим потребама и вредностима, и свака другачија перспектива нам измиче тло под ногама. Чак и они који су политички против Запада, не желе до краја да доведу закључке о природи, пореклу и последицама његевог хегемонистичког деловања. Слично као што стално окрећемо очи од суочавања са размерама и са бруталношћу српских страдања у Јасеновцу и другим стратиштима. То је превише болно и обавезује – на одређен однос према неким великим силама, неким суседним земљама и народима и, најзад, самом себи. На озбиљност корака који морају бити преузети како се то никада више не би поновило. У историји извесности нема, а жртве су неизбежне ако покушате да остварите макар минимум својих безбедносних интереса, посебно када се налазите у неповољном окружењу у каквом се налази наш народ.

Дакле, ако се суочимо са свим тим, схватимо да се од нас много тражи, а таман смо мало прилегли. Зато је лакше поклане претке и убијене и рањене сународнике, или оне који трпе свакодневни терор, једноставно гурнути под тепих и правити се да не постоје. Или их потуљено исмејати, релативизовати, обезвредити. А то је све саучешће у злочину. То је јасно и баш зато се прави толика збрка са речима, толико избегавање да се ствари назову њиховим именима, управо зато да оно што је јасно то више не буде.

Зли национализам

Поред тога, деведесетих смо интензивно и програмски учени да је сваки покушај говора о утицају страних сила на распад Југославије, као и постојање њихових интереса у овом делу света, тек параноја и теорија завере и да се све може једноставно објаснити злом српског национализма, примитвизмом, недостатком институција и политичке културе, односно „закаснелом модернизацијом” по западном моделу. Коју су, иначе, промовисали људи који су често имали озбиљне функције у преходном једнопартијском систему, који је спровидио модернизацију по неком другом моделу, а да при томе ниједном нису извршили озбиљну саморефлексију идеолошке конверзије, сматрајући своју позицију саморазумљивим континуитетом.

Учили су нас да сви желе да живе као Американци, па тако и данас ако покажете разумевање за руску позицију у текућем рату, они почну да вам говоре да се у Америци боље живи него у Русији, па зашто бисмо ми онда подржавали Русију, не мислимо да је ваљда тамо боље. При томе, иако су им уста пуна морала и вредности, у овом случају не узимају уопште у разматрање могућност другачијих вредносних критеријума од чисто материјалних.

Тако је нормално носити мајицу са америчком заставом, знамењем једне империјалне силе која је учествовала у десетинама, па и стотинама ратова и оружаних интервенија само у другој половини прошлог века, док је мајица са српским заставом знак национализма и затуцаности. Инфантилизам те врсте карактеристичан је и за један типичан модел данашњег човека, који вечно жели да живи као тинејџер, и то онако како се живело у доба када је он то био, па није спреман да се одрекне ничега што га подсећа на то доба, у пракси углавном обележено англосаксонском популарном културом.

Резултат кукавичлука

Овде, дакле, не говорим о онима који су плаћени или интересно умрежени да говоре и чине на одређен начин, Прво – њих је мање, друго – када коначно будемо имали довољно суверену државу, они ће лако пасти под удар закона, јер ће њихово субверзивно деловање бити лако доказиво. Проблем је са оним застрашеним, бесловесним, безосећајним и циничним, који не виде зашто би их се тицало ишта што се догађа њиховим сународницима, и то управо као њиховим сународницима. Они су учени да прави „интелектуалац” увек мора да буде против (своје) државе и да има дистанцу према свом народу, јер само тако потврђује своју цивилизованост и, најзад, независност. При чему му зависност од, на пример, страних фондова или одређених локалних интересних група, или чак добра позиционираност у институцијама, попут државног универзитета, уопште не представља проблем.

Један важан и утицајан протагониста „демократских промена” својевремено је без зазора говорио како би Србија требало да укине војску, јер „зашто бисмо ми са неким ратовали”. Дакле, само и једино од Србије у главама таквих особа зависи да ли ће се ратовати и само Србија, од целог света, треба да укине војску, јер то је ваљда тековина нормалног света, који се, успут – и не обазирући се на овакво виђење „нормалности” – напрекидно наоружава до зуба. Један функционер, који је двехиљадитих изјавио како се рат не може искључити као опција, је јавно разапињан и по кратком поступку смењен, иако је рекао потпуно очигледну ствар – да не постоји ниједна држава која се унапред и у свакој прилици одриче права на оружану одбрану и заштиту својих интереса. Ако таквима поставите питање како то да само Србија треба да укине војску, прогласиће вас милитаристом или објашњавати како је мир бољи од рата, али када бисте их питали зашто прво Америка не укине војску, гледали би вас бело, и ако би нешто уопште рекли, било би да то није наша ствар и да треба да „чистимо у свом дворишту”. Као да смо једини на свету и као да ништа ван нашег малог света, двориштанцета такорећи, не постоји. Интересантан парохијализам и паланаштво за оне који себе сматрају космополитама и „грађанима света”, којима би свуда било боље него у својој земљи, мада се по правилу никада не одваже да направе корак који би тако нешто и доказао.

Такав једноставно хоће да живи „нормално”, односно као типски малорађанин-потрошач, при чему сматра да његов „нормалан” живот зависи само од воље његове државе и стања његовог народа, а не од било којих других фактора и страних интереса. Најважније од свега је једноставно живети „нормално” и не постоји ништа што би било вредно жртве које би то довела у питање. Осим, наравно, ако то не нареди западни ментор. На пример, када је увођење санција Русији у питању. Евентуално смрзавање као последица такве одлуке опет може бити само кривица српске власти и Русије, а никако тих западних ментора и њих самих. Уз веру да ће они, захваљујући својим „заслугама”, подразумевајући бити поштеђени већих последица по себе лично, што је последица примитивне магијске и расистичке свести, која верује да зло у основи не дотиче „изабране”, односно „правоверне”.

Ако ћемо право, онај који је пуцао на српске дечаке на Косову и Метохији и јесте њихов савезник, јер он је то урадио у прилог независности „Косова” и свега тога не би било да је затуцана и националитичка Србија ту независност одавно признала. Онда би сви ваљда живели у срећи и весељу, а та деца би се ваљда играла са тим чиком, уместо што су га натерала да у њих пуца изазван њиховим примитивним верским обичајима. Пошто је „независно Косово” тековина интервенције западног, демократског света, тај човек је самим тим пуцао у име тих вредности, а против примитиваца који још живе „у средњем веку”, учећи децу да секу Бадњаке и дижу три прста. Они су логични савезници и то је потпуно консеквентно, признали то они или не.

Импулс друштва

Оваква позиција неких наших тужних сунардника делује просто као резултат недостатка интелигеницје или социопатског поремећаја. Међутим, она је, биће, најпре резултат дубоког кукавичлука. Онај ко се јако боји, спреман је да потре све интелектуалне функције или моралне обзире који би могли да угрозе виђење света које га колико-толико држи на окупу са самим собом. Да потре себе као човека, као личност у име одређене пројекције, маске, илузије под сопственим именом. Да своје непоновљиво и јединствено постојање замени химером. Ако на тако нешто пристане, такав човек ће пристати на буквално све и свашта. Јер заправо, у њему више и неће бити онога који на нешто пристаје или не пристаје, дакле аутономне људске личности. Замениће је пуки аутомат са унутрашњом структуром далеко примитивнијом од животињске.

Уз слике рањеног дечака написао сам укупно три поста на друштвеним мрежама и навешћу их овде као одраз првог и најнепосреднијег реаговања на догађај:

(1) Српски Бадњи дан. Типичан српски празник, са мецима који лете на тела наше деце. Наравно да никог није брига. И не мора да буде. Али нас мора да буде брига. И да једном коначно престане замајавање. Да ствари почну да се зову правим именима.

(2) Ајде ви што се клањате идолу свог страха и комформизма, оправдајте ово. Пронађите неку менталну гимнастику. Знам да вам неће бити тешко, навикли сте. Причаћете о миру по сваку цену, о чишћењу у свом дворишту, о уважавању реалности, шта све нећете смислити. Само да бисте сачували илузију света која вас још држи колико толико прибране. Али илузија се пре или касније распрши и може да се одржава само силом. А онда се и сила, свака овоземаљска сила распрши…

(3) Окупатор мора потпуно и до последњег да оде са наше територије. То неће бити лако ни преко ноћи, али то мора бити циљ. Све остало је замајавање. Све те наше сујете, зађевице, самоистицања, брбљарије, тражење длаке у јајету свакоме ко нам није потпуно по вољи, крпице које волимо и пићенца која сркућемо. Све је то ђубре и отпад, гњецавост и самообмана. Циљ је тај који је и вреди оно што је корак ка том циљу. А све то мора почети у нашим главама и срцима. Сваког од нас. Ту не сме бити узмицања.

Стојим иза свега што сам написао, али то су само речи. То су изливи који у крајњој линији служе као одушак од претрпљеног стреса и умирење савести, и мени и оним који су то прочитали, и који не воде никаквој промени. А потребна су дела. Да би било дела, морају постојати људи спремни на жртву. И људи способни да се организују. И неки људи на позицијама моћи који ће бити спремни да их у томе подрже. Да деловање у сопственом интересу коначно постане основни курс државне политике и основни импулс целокупног српског друштва, и свих Срба, где год живели.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Kosovo Online