О томе између кога је дошло до неспоразума, да ли је политика Француског института који ради под окриљем француске амбасаде у Србији да прави избор гостију по „линији политичке подобности“ коју креира Запад а не Србија, или су и који финансијери одлучили да одузму право на реч представнику руске медијске куће, није ништа речено.

Тако се полемика француског мислиоца руског порекла, Мишела Елчанинова, аутора књиге „У глави Владимира Путина“ и главне уреднице Спутњика Србија на тему Путинових идејних полазишта у креирању самосвојности Русије и отклона према западним вредностима, а све у контексту сукоба у Украјини, уместо у сучељавање мишљења претворила се у мелодраму француског филозофа.

Француски институт, као домаћин, превидео је чињеницу да су и они и поменути есејиста тек гости Србије, у којој, на згражавање „културног“ Запада већина људи русофилске орјентације поштује дух дебате.

Присутни су морали да се задовоље једном школом мишљења, која, показаће ток трибине, оставила простора за многа, изостала, оспоравања.

О мислиоцима на које се руски председник позива у својим говорима а који су изградили свет пун „мелодраме, мистике и грандиозних есхатолошких визија“ писао је и Њујорк тајмс и многи западни аналитичари па књига Елчанинова, оставља утисак филозофије која каска у закључцима. То наравно присутни на трибини у Француском културном центру нису морали да знају, па су опсежна истраживања тајне Путинове моћи уз скромне али отровне подстреке присутног домаћег филозофа Владимира Цветковића, могла деловати као откровење.

Укратко, по Елчанинову, путинизам као феномен може се објаснити са неколико „порока“ председника Русије. Први је совјетизам и увереност у исправност жртве у Другом светском рату. Друга је увереност да Русија не сме да се уклопи у глобалну цивилизацију, и треће евроазијство. За све побројано криви су руски филозофи од Данилевског преко Соловјова до Берђајева и Иљина, само што се у анализи, ефектом, можда јесте можда није, намеће час закључак да Путин интимно верује у учења ових филозофа, а час да их само употребљава како би руском народу Запад представио као непријатеља. Такође објашњење како је то Путин прешао пут од „црвене“ СССР идеологије до Иљинове Беле идеје остаје у равни мистерије.

Уверен да је Иван Иљин заслужан за урушавање либералне демократије у Русији, а страст коју Гумиљов препознао у руском човеку одговор на анексију Крима, гост Француског културног центра закључује да је све што се дешава на Украјини записано одавно, те да, ево обрта, Путин није искрени следбеник ових уверења већ вешто злоупотребљава

Представник руског медија није имао право на реплику. То право му је одузео Француски институт у Србији. Да није, присутни би могли да сазнају зашто су Иљинове речи из 1938. биле пророчке: „Украјина се мора сматрати, у смислу сепаратизма и одвајања, најугроженијим делом Русије. Украјински сепаратизам је појава вештачка, лишена било какве утемељености“.

Лишени права на другачије мишљење и то у земљи која, упркос страшним притисцима, није увела санкције Русији, и у којој 70 посто Срба са окупираног Косова и Метохије верује у Русију као јединог савезника, публика је сазнала шта је сазнала. Кривица није на овом Французу руског порекла.

Он је показао отвореност за дебату па је на питање да ли се однос Путина према Западу који његовим речима црпи идеје из регистра руских филозофа, можда може објаснити и подстрецима са самог Запада, рекао да није склон да се сложи са идејом о постојању русофобије, те да је Француска и после 24. фебруара остала отворена за све госте из Русије.

На питање да ли је и присуство Викторије Нуланд на Мајдану 2014. било сновиђење будући да тврди да у обојеним револуцијама Путин безразложно види страни елемент, Елчанинов је у духу вредносних ставова поштене интелигенције, подсетио на спаљивање живих људи у Одеси, и рекао: Верујем да Запад није подржао обојене револуције, али неке дипломате јесу. Свака револуција подразумева финансијере али овде је био народ са којим сам се лично срео“.

Можда из професионалне зависти или потребе да буде већи критичар од критичара наш домаћи филозоф Цветковић је дао свој допринос у осликавању лика Владимира Путина, закључивши да профил руског председника најбоље илуструје чињеница да је уместо да буде гост Института за филозофију и друштвени науку у Београду, Путин отишао са Ноћним вуковима.

Дабоме, да је искреније ушао у свет рускe филозофије која се спочитава Путину морао је знати да се аутентична руска филозофска мисао и разликује од западне по томе што није у служби форме него живота.

То су препознали и људи из публике који су после завршене трибине поздравили питање новинара Спутњика и изразили жаљење што нису могли да чују мишљење Љубинке Милиничић чији су наступ најавили организатори.