На страну то што мера није тржишна и управо руши принципе на којима је настала западна економија, она је добродошла јер пружа могућност да се Русија казни што продаје нафту по дампинг ценама! Истини за вољу, таква опасност не постоји јер је Русија просто неће продавати онима који поштују одлуку „великих измишљатора“.
Oва одлука би, као уосталом и многе друге, сличне, могла да се назове санкције са звездицом, или – санкције минус, на пример. Јер – санкције су уведене, али ће ступити на снагу тек 5. децембра. За то време ће богати моћи да покупују и ускладиште што већу количину. Они који немају такве резерве новца, нису важни. Али, ако ни то не буде довољно, има још изузетака – за Јапан, на пример. Кад Јапан увози, санкције важе за сву руску нафту, осим за ону произведену на Сахалину.
И гле чуда – сва нафта коју увози земља излазећег сунца, долази са Сахалина. Постоји и треће „али“. Ако све то није довољно, може и овако – руска нафта се од Руса може куповати само по ограниченим ценама, али није забрањено куповати је „из друге руке“. Тада важе тржишне цене. Значи – неколико пута више. Па се онда питају зашто руска економија не пада.
Таквих „генијалних иновација“ и марифетлука има такорећи онолико колико има и санкција – уводимо санкције на енергенте, али на гас – нећемо. Не купујемо руски гас из гасовода, али купујемо огромне количине течног, руског гаса. И наравно плаћамо вишеструко. Нафта постаје естонска! Од Руса се не сме куповати ништа, осим онога што нама треба… И тако редом. Све велике фирме су по наређењу отишле из Русије, али се сада полако враћају под другим именима – „Зара“ постаје “Нова мода“ или чак „З“, Бершка има друго име, припремају се „Ланком“, „Реткен“, „Ив Сен Лоран“, „Армани“. „Најк“ је већ отворио продавницу под именом „НСП“. Наравно, сви имају и тобоже, друге власнике.
Најпре су морали да оду, исплакали су се и – смислили како да се врате назад. Иначе би изгубили велики део тржишта на коме су одлично зарађивали, али у које су и уложили огроман труд.
А плачу многи произвођачи у Европи јер трпе огромне губитке. Статистика каже да је производња ђубрива, у највећој мери зависна од природног гаса као сировине, смањена за половину.
У Немачкој је удео енергије у металургији 26 посто, у хемијској индустрији 19 посто, у производњи стакла — 18, у индустрији грађевинског материјала — 15 посто, што веома повећава цену производње. Производња црне металургије је зато смањена за 10 посто, многих производа чак и за 50…
Слично је и у другим земљама ЕУ, зато је у последње време приметна тенденција сељења производње у Америку. Немачки концерн „BASF“ је објавио да се постепено повлачи из ЕУ. Норвешка „Јара Интернешнел такође“, Аустријски произвођач челика „RHI“ повећава своје инвестиције у САД . „Фолксваген AГ „ објавио је да ће највећи део своје производње преселити у Америку. „Tesla2 нећ остварити идеју о производњи акумулатора у Немачкој, управо због високе цене енергената у Европи. Индустрија се сели у Америку, где је гас вишеструко јевтинији. Али, тамо имају „мали“ проблем – недостатак радне снага. Ње просто нема. Иако се, рецимо инжењери, могу просто довести из других земаља, јер су то добро плаћени послови, са неквалификованом раном снагом је ситуација сасвим другачија – ако их послодавци новцем мотивишу да дођу, производња се не исплати.
Други, можда још важнији проблем су сировине којих у САД нема довољно.
Сједињене државе ипак имају један адут, лидерство у најсавременијим технологијама. Али и за то је потребно увести ретке метале из Кине и Русије.
Пренети производњу из Европе у Америку, па потом увозити радну снагу и сировине, користећи јевтин гас, и плаћати скуп извоз готовог производа у Европу, просто се не исплати. Поготову што је логично да и гас, чим нагло скочи потражња, поскупи. Сједињене државе просто не могу да постану „светска фабрика“, као што је то учинила у протеклој деценији Кина. Европа се, како ствари стоје, озбиљно деиндустријализује.
Закључак се сам намеће – У Русији је гас далеко јевтинији него у Америци, радне снаге има довољно, ретких метала и свих потребних сировина – колико ти душа жели, али…
Поставља се питање – шта ће се десити некој чланици НАТО или ЕУ, која се прва усуди да ризикује и искористи те предности. Вероватно о томе данас озбиљно размишља Мађарска, али и неке друге европске земље.
