Сергеј Александрович Мачински: ДЕЦА БРЕСТОВСКЕ ТВРЂАВЕ

Данас, приликом финалне обраде кратера од авио бомбе, на основу сећања, положаја тела приликом сахрањивања и сродних налаза, са великим степеном вероватноће је постало јасно да ту леже они који су погинули у првим секундама прошлог рата. То су они који су спавали у касарни 333. пешадијског пука, који су заспали и у сну страдали од гелера, који нису стигли да схвате шта се догодило. Сахранили су их касније, после борби у тврђави, локални становници. Смрт војника у првим секундама, кад нема начина да убијеш непријатеља, да пуцаш у њега, да га раздереш зубима, или да само јурнеш у страшни напад голим рукама или остатком цеви, да би погинуо у борби…А испод тела одраслих био је најстрашнији налаз – остаци ДЕЦЕ ….

Једно дете од 3–4 године и друго, нешто старије од 7–10 година.Како да вам пренесем шта сам осећао ја – одрастао човек, официр који је са земље подизао десетине и стотине мртвих војника – док сам из спаљеног песка и комада цигле вадио прсте четворогодишњег детета? Земљиште тврђаве је, због својих чудних својстава, на дубини од једног и по метра, до најситнијих детаља сачувало остатке овог детета. Заиста, ни на једном другом месту кости детета нису могле да се сачувају.

Одакле су ова деца? Ту у близини су живеле породице официра, према различитим сећањима, око 10 породица са децом. Где су им родитељи? Можда одмах ту, при врху јаруге, чак и после смрти покривајући своју децу својим телима?Шта сам осећао, скупљајући ове крхке, мале, попут семенки, прсте и кости? Јесам ли плакао? НЕ!!! Заклањао сам их од ужареног сунца и помислио да ни тада, ни сада, нисам могао и не могу за њих ништа учинити. Као ни пре 74 године, кад хиљаде војника и стотине пушака око њих нису могле да их заштите од окрутног, вероломног непријатеља.А сад? А сад могу! Могу да причам о томе, можда ће ово неко прочитати и нешто схватити. Желим да СВИ, али баш СВИ КОЈИ ОВО ЧИТАЈУ, знају како сам се осећао као здрави мушкарац од 40 година, гледајући у празне очне дупље овог детета. Ја знам ко га је убио! Убио га је НЕМАЦ НАЦИСТА који је дошао у његову земљу да њега и милионе Руса, Белоруса, Украјинаца, Таџика, Узбека и других учини својим робовима, да нам одузме земљу и наше домове.

Дошао је овај НЕМАЦ/АУСТРИЈАНАЦ/ИТАЛИЈАН/РУМУН/МАЂАР, као што су дошли Французи пре нешто више од сто година, са свом том европском руљом, са истим циљем и задатком, да би убијали нашу децу, палили наша села и уништавали наше градове. Као што су раније долазили Пољаци, и сви други, који су замишљали себе као надљуде, који су веровали да су они изабрани. Где је била цела светска заједница кад је ово дете умрло? Где је сад, кад гину деца Донбаса? Волео бих да СВИ они у Русији, Белорусији и Украјини који нам говоре о европским вредностима и култури, да сви они данас заједно с нама изнесу кости овог детета из кратера од немачке авио-бомбе. Питајте мене, ја сам ове вредности видео данас у јарузи! А те вредности, или како их већ зову, вратио им је, пунећи свој митраљез, мој деда, Лексин Сергеј Александрович, свима онима који сад причају о миру. Стигавши у Праг, вратио им је оно што сами нису хтели да бране, све оне озлоглашене вредности које су напустили да би задовољили Хитлера и свој душевни мир. Да, нису их сви напустили. Да, било је тамо и има тамо људи који су спремни да се боре за слободу и истину, али се за њих тада није чуло, а ни сад се не чује.Ко су ова деца могла да постану? Помислите само шта су могла да смисле – свемирски брод, вакцину против рака, да одлете на Марс, или просто раде у фабрици за добро своје земље.

Али њих нема, 74 године леже ту у кратеру од авио бомбе, као страшна опомена свима нама шта је рат. Ја, грађанин Русије, Сергеј Мачински, обраћам се свим Русима, Белорусима, Украјинцима, свим становницима бивше велике земље СССР-а, у име тог детета Брестовске тврђаве, јер имам право на то, јер сам вадио његове кости из смрвљене цигле. Пробудите се и коначно схватите: они ће увек желети да отму нашу земљу и ресурсе, да нас претворе у робове. Упамтите, само СВИ ЗАЈЕДНО, радећи све што је у нашој моћи за нашу земљу, не гомилајући лични новац и не окружујући се безвредним луксузом и ђубретом, чинећи наше земље јакима, толико јакима да нови Хитлери или нови Наполеони и не помисле о походу на Русију, само тако ћемо моћи да се одужимо овом детету из Брестовске тврђаве и да заштитимо нашу децу од ове црне јаруге!Размислите о томе сви – богати и сиромашни, млади и стари, Руси и не-Руси – јер смо за наше непријатеље сви ми једне националности – РУСКЕ. И запамтите то, као што ћу ја до краја живота памтити децу Брестовске тврђаве.

А желим и да знају сви они који својим подлим мозгом смишљају поход на Русију, који намеравају да је издају и продају: и ја ћу, као мој деда, гладовати и нећу спавати годинама, пузаћу на све четири да бих дошао у вашу кућу, чак ћу и мртав доћи, јер сам син Украјинца и Рускиње, унук Пољакиње и Украјинца. ЈА САМ РУС и ОВО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА! Завештана ми је и остављена од мојих дедова и за њу су дала животе деца Брестовске тврђаве. И нисам сам, има нас на милионе! И једино чега се сад плашим јесте да ћу погинути у првим секундама, као војници Брестовске тврђаве, да бих имао времена да погледам у очи ономе ко, не дај Боже, подигне мач на ову земљу.

(Fishki.net; превео Ж. Никчевић)