Владимир Умељић: АГРЕСИВНИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ВАТИКАНА У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

Чињеница да је Србија само у 1. светском рату изгубила једну четвртину свог становништва или више од милион људи, при чему је губитак на мушкарцима између 18. и 35. године живота износио 58,5%, као и више стотина хиљада у 2. светском рату говори за укупне српске губитке у XX веку. 

Она, међутим,, не доприноси разумевању драстичног преокрета у процентуалном односу Хрвата и Срба западно од Дрине пре ових догађања, статистички лако доказиво најкасније од 1846. године, у којој су Срби по аустријским пописима становништва били далеко, наизглед недостижно бројнији од ових својих суседа.

Све време је, међутим, трајало покатоличавање и потом похрваћивање, и бројчано смањење српског националног корпуса кроз ватикански прозелитизам по свему судећи нумерички одговара губицима из оба светска рата, ако их и не превазилази (за заинтересоване опширније у: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Beograd, 2018.).

Следствена промена бројчаног односа Хрвата и Срба у време 2. светског рата је превасходно условљена Србоцидом хрватске државе 1941-1945, једним од три велика геноцида у Европи средином XX века, док је промена на крају XX века резултирала из масовних убистава и „великог ратног злочина, најмасовнијег етничког чишћења при овим ратовима, извршеног од стране Туђманове Хрватске“ (уз масивну подршку „НАТО-демократија“), како је то протеривање Срба из данашње Хрватске својевремено окарактерисао истакнути шведски политичар Карл Билт. 

Време покатоличавања је, међутим, већ од Велике шизме 1054. перманентно и интензивно вршено, тако и у Титово „братствено-јединствено“ време. Овде један документовани пример са краја шездесетих година прошлог века из Црне Горе.

То је било у време столовања папе Павла VI, који је својевремено још као кардинал, како закључује претежни део научних истраживача, био главни организатор ватиканских „Пацовских канала“, којима је огромни број нациста и усташа побегао од правде.

 

Да је могућност анихилизације српског националног корпуса кроз покатоличавање и после Другог светског рата остала реална алтернатива показује упечатљиво и један документ, порука коју је језуитски ученик, папа Павле VI, упутио у другој половини XX века у Црну Гору, а која потврђује

а. да се прозелитска активност Римокатоличке цркве и после Другог светског рата наставила несмањеним интензитетом, овде на примеру Црне Горе (и Македоније) и

б. да се од тада практикује једна, условно речено нова, „екуменска тактика“.

Цитираћемо писмо папског личног изасланика Франческа Паловинетија од 28. 12. 1969, упућено српско-православном Митрополиту црногорско-приморском Данилу (Дајковићу), са циљем уклањања Његошевих моштију из српскоправославне капеле на Ловћену и њеног претварања у римокатолички споменик и место ходочашћа, као део покатоличавања Црне Горе (Архив Митрополије црногорско-приморске, бр. 22384. Објављено (под насловом „У пауковој мрежи Ватикана“) у: Вељко Сјеклоћа, „Пет ексхумација Његошевих кости“, Цетиње, 1995.):

 

„Ваше преосвештенство,

 

Носим Вам специјалну поруку Светог Оца Папе и његову поруку требам лично да уручим, па сам радо прихватио овај напоран труд да се уз Његов благослов обезбеди Ваша сагласност и саучешће што је изричита жеља Светог Оца Папе, па сам пошао на овај историјски пут који треба да овјековечи Вас.

Но ево у Сарајеву сам позван у Надбискупију где сам обавијештен да моментално, тако је у оригиналу, није погодан моменат – наиме, пала би у очи моја присутност на Цетињу, па би могле наступити немиле последице и многе непријатности од ненамјерних злих људи Ваше средине што би омело и много нашкодило постигнутим успјесима у одвајању Ваше Свете цркве од натурене сепаратистичке јереси.

Много се постигло и Свети Отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела (на Ловћену) и смјести у музеј или у Његуше где би одговарало намени, где историја тог времена изумрлог старог народа још једино може да се види.

Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ који ето, може се рећи, потпуно изумире.

Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Св. Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства.

Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за изградњу Маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже, па ће и Папина помоћ много допринијети, па ће се само тражити да у Маузолеј буду смјештене кости Луције Црногорке (Озане Которске) која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањањима, али никада није хтјела да ту вјеру осрамоти и остави.

Зато ће она бити оглашена светицом и жеља би била да се њени остаци похране у Маузолеј зашто ће бити изграђен велики и дивни саркофаг који ће красити унутрашњост Маузолеја.

Св. Отац Папа цијенећи веома Ваше напоре и велику душевну и просвјетну вриједност, цијенећи Вашу оданост светој цркви, а вјерујући да ће у Вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и тај народ поврати и осамостали као новорођенче.

Св. Отац Папа, он је вољан да све жртве поднесе и сва средства за то уложи па једва чека да се освети дивни храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери.

У томе Св. Отац Папа рачуна на Вашу сарадњу и вољан је да Вам понуди положај међу својим најближим сарадницима, а да Ви руководите свим тим пословима уз загарантовану дискрецију.

То је и била моја мисија и то би била порука коју сам имао да уручим са још многим другим, па како сам спријечен и како су сада заоштрене многе несигурности од пакости људи, то сам обавијештен да приликом посјете Предсједника од стране Пачинелија и додира истог са извјесним храбрим људима Титограда, да се ово сада избјегне и затражи додир или састанак у Загребу или Ђакову, како би се избјегло да се предају новчана средства и награде храбрим људима на мјестима која би била подлога непријатности како тих храбрих људи, тако и свег досадашњег успјеха и рада. Износећи Вам ово, молим Вас да разумијете велико интересовање Св. Оца Папе за Ваша велика дјела у љубави према својој пастви која треба да се преведе правој Христовој вјери зашта бисте Ви били најпогоднија личност.

Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалног разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих храбрих људи у Скопљу, који су вољни да се у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру.

Из жеље да се све то најљепше среди, молим да донесете Вашу одлуку где бисте жељели да се лично састанемо и примите све што Вам доносим, а Ви ми дадете Вашу сагласност  или могућност, доставите Надбискупији Загреб.

 

Метковићи

 

С особитим поштовањем, одани и покорни Вам,

 

Паловинети“

 

Само прозелитске методе – или њихова именовања – се дакле мењају, као што горње писмо показује, а актуелна „екуменска офанзива“ Ватикана очигледно циља на обрлаћивање високих носилаца српско-православне и осталих цркви Истока, при чему је „најмекша“ метода њихово корумпирање путем финансијских средстава, привилегија моћи, свечаних обећања да ће и после успешне уније остати на својим положајима или шта више напредовати у каријери, итд.

Узгред буди речено, није свакако за занемарити, да ово писмо даје драгоцене податке и у односу на расколничка збивања у Македонији („Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве“).

Аналогно томе, и ова активност Ватикана „при превођењу храбрих људи правој Христовој вјери“, путем привлачења једног православног владике, митрополита или патријарха на своју страну добија једним потезом сву или највећи део његове пастве, као нове поданике, и рационално редукује мукотрпне напоре свог клира да се труди око сваког појединца, фамилија и осталих ћелија социјалне заједнице.

Још једном, онај папа који је по највећем делу научних истраживача био главни организатор ватиканских „Пацовских канала“, којима је велики број хрватских извршилаца Србоцида (и геноцида над Јеврејима и Ромима) 1941-1945, као и њихових нацистичких ментора и сукриваца, побегао од правде, проглашава Србе „народом, који ето, може се рећи, потпуно изумире»?!

Тја, ко би заправо могао да буде компетентнији и позванији од њега, да заступа овакав став? Можда само «ратни папа» Пије XII? Да, шта више врло вероватно, јер он је својевремено 1941. примио у приватну аудијенцију два пута у одсуству на смрт осуђеног злочинца Анту Павелића и благословио га, иако је у Ватикан већ стигла вест о масовном масакрирању Срба у глинској цркви, који је организовао и на лицу места надгледао Павелићев министар Пук.

Пије XII, за време чијег понтификата је у тадашњој хрватској држави било побијено више стотина хиљада и насилно покатоличено преко 240.000 Срба, да, његова квалификација да констатује који народ изумире а који не, била би још непосреднија, већа.

Папа Павле VI, дакле, предлаже српско-православном Митрополиту црногорско-приморском Данилу, да се Његош „смјести у музеј или у Његуше где би одговарало намени, где историја тог времена изумрлог старог народа још једино може да се види“, јер ето „свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом, оријентисаним великосрпском идеологијом“.

Занимљиво је, да се са врло компетентне, ватиканске стране овде апострофирано изумирање српског народа директно повезује са изумирањем „великосрпске идеологије“, што се легитимно може сматрати негативно конотираним синонимом за иначе врло нормалну верско-националну самосвест.

То је став о „великосрпском концепту“, који је од XIX века и стварања нација био заједнички свим не-српским учесницима ових историјских догађања са Запада (а у XX веку био глатко преузет од стране совјетске филијале, зване Коминтерна, односно од стране хрватског комунисте Тита и његове Југославије).

Папин став потврђује поврх тога и да је покатоличавање уједно – истовремено или следствено – било и свесно форсирана денационализација, и да су у међувремену (друга половина XX века) Срби за римску цркву „стари“ и већ „некадашњи народ (…) који ето, може се рећи, потпуно изумире“.

Зато је у другој половини XX века дошло време да „нови“ (= покатоличени или барем у унији, као први корак) народ избаци мошти некаквог српско-православног великана Његоша из капеле на Ловћену, да њу потом преда Римокатоличкој цркви и смести у њу мошти једне католикиње, која ће за ту прилику наравно бити проглашена светицом и изложена погледима „новог народа“ у свом „великом и дивном саркофагу“.

У ту сврху се нуде стотине милиона, сви учесници/сарадници се одмах издашно плаћају, а православно-црквени великодостојници се награђују безмерним похвалама, новчано и хијерархијски, као и перспективом да ће бити „овјековечени“ и спасени „од натурене сепаратистичке јереси“ православља, и припадати „новом народу будућности“, а све то „уз загарантовану дискрецију“.

При томе је већ ова врста кореспонденције била више него довољна за одсудно компромитовање примаоца порука у сопственом окружењу и за његову следствену подложност притисцима и уценама, ако би дотични направио кардиналну грешку и задржао преписку за себе, нпр. у нади да ће у догледно време обући кардиналску одежду.

Постоје и други актуелни показатељи, који говоре у прилог овој последњој поставци, као и да је српски православни владика, црногорски владар и песник Петар II Петровић Његош и даље велика сметња за „нови народ“ у Црној Гори, за тзв. договорну црногорску тј. монтенегринску нацију и њене актуелне политичке властодржце (такође и одувек једна приоритетна циљна група Ватикана).

Београдски политички аналитичар, писац и издавач Мишо Вујовић, родом из Цетиња, нпр. пише, колико трезвено о суштини, толико и поетично по форми:

„Судбина отаџбине је и даље у рукама човека који је по угледу на непоновљивог идола маршала ЈБ (хрватског комунистичког диктатора Јосипа Броза Тита, прим. аутора) успео да направи рај на земљи. Данас тај рај спасавају (припадници „новог народа“, прим. аутора) по ко зна који пут, судбоносније и узвишеније од оних са Граховца, Вучјег дола, Тарабоша или Мојковца (…)

Гусле су се одрекле епа и своје суштине, у славу славе господара и његових прегнућа. Његош је данас некоректан јер је исплео венац слободе, јунаштва и части. Зар се у Француској, Енглеској, Пруској или Русији на исти начин нису обрачунавали са изродима? Да ли данас у Енглеској и Француској ,,препакују“ или укидају Шекспира, Дидероа или Монтескијеа? Или Руси Гогоља и Тургењева?! (…)

Званична Подгорица није обележила два века Његошевог рођења вероватно због чињенице да се целокупан концепт новоустановљеног (црногорског/монтенегринског, прим. аутора) идентитета спотиче управо на Његошу (Мишо Вујовић, „Његош на поправном“, Политика, Београд, 15. 2. 2017.)“

Може се замислити, колико је ова оштро фокусирана рефлексија тренутног стања ствари по вољи апострофираног, тренутног и вишегодишњег „господара“ Црне Горе (по Мишу Вујовићу – „Ни црње ни горе“, наслов једне од његових књига), Мила Ђукановића, који свим силама тера свој још увек недовољно вољни тј. очигледно још увек недовољно „нови“ народ у НАТО, у културолошку традицију Запада.

Као и како би она својевремено (пре и за време Другог светског рата и Србоцида) била по вољи нпр. Савићу Марковићу Штедимлији, заговорнику „Црвене Хрватске“ односно „хрватске Црне Горе“ и његовом шефу, хрватском ратном и геноцидном злочинцу Анти Павелићу, а о папи Павлу VI и његовом личном изасланику Франческу Паловинетију да и не говоримо.

Постоји ли, закључно, један једини иоле рационални разлог за претпоставку да би ова, у класичном смислу речи социјално-критичка, јер у првој линији когнитивно, а у другој и емоционално-интелигентно заснована и образложена тачка гледишта Миша Вујовића могла да буде по вољи данашњег (језуите и) „екуменског“ папе Фрање?

Поред осталог, и зато што ова рефлексија врло експлицитно оповргава очигледно преурањену констатацију једног од његових „непогрешивих“ претходника да су Срби само још један већ „изумрли стари народ“.