У Србији, кажу стручњаци, стратешких намирница има више него довољно. Недоумица је само шта радити са вишковима – чувати их или извозити.
Пандемија вируса корона, украјинска криза, суша, успорени ланци снабдевања и све скупља производња јесу пољуљали, али не и угрозили српски прехрамбени суверенитет. Житарица, меса, уља, кромпира, јабуке и шљиве има више него што се троши.
„На нашу срећу још увек имамо село које јесте у проблемима, али где живи око 40 одсто становништва, и у најкризнијим годинама, дакле, да би се обезбедила прехрамбена сигурност, село је највећи амортизер“, каже за јавни сервис агроекономиста Милан Простран.
Он објашњава да је улагање у мале и младе пољопривреднике нова стратегија Европске уније за производњу веће количине хране у здравијој животној средини. Храна јесте стратешка роба, али је и мотор економског раста.
„Ако је светска криза, то само значи да ће цене тих намирница у иностранству бити више па ће у складу са тим и наши пољопривредници и наши прерађивачи моћи да зараде више продајући тај вишак који овде остварују. А ако буде овде ограничења, цену ће моћи да компензују евентуално те разлике ограничене цене на домаћем тржишту кроз, рецимо, екстрапрофит који би евентуално могли да остваре извозом те робе на друго тржиште“, објашњава Александар Богуновић из Привредне коморе Србије.
„Уколико би спречавања извоза било, наравно пољопривредници би имали ниже цене и самим тим не би могли да инвестирају, то јест мање би могли да инвестирају тако да би то осетили већ у следећим годинама“, каже др Владо Ковачевић са Института за економику пољопривреде.
Поред примамљивих понуда из иностранства за откуп залиха, храна мора да се чува за домаће тржиште, рекао је недавно председник Србије Александар Вучић. Он је упозорио да у свету после рата за енергенте долази и рат за храну.
