Колико је у актуелној геополитичкој ситуацији и усред „рата“ енергентима могуће очекивати реализацију те идеје и шта би то донело Србији? Одговарајући на та питања Спутњика, Путниковићева напомиње да је ера енергетског ратовања која је резултирала диверзијама на гасоводима почела пре 10 година када су САД, по завршетку изградње Северног тока 1, почеле са причом да Европа не сме да зависи од руског гаса. Ипак, колико јуче никоме није падало на памет да ће неко „напасти“ цеви гасовода Северни ток и уништавати веома скупу инфраструктуру у коју су, поред Русије, улагале и европске компаније.
Зато сматра да је
Путинова идеја на месту, поготово што би окосницу хаба, гасовод Турски ток постављен по дну Црног мора, Русија са Турском, уз најсавременију технологију, могла ефикасно да контролише и штити.
Наша саговорница, која је уредник портала „Енергија Балкана“, подсећа да гасни хаб у Турској већ постоји. Он је направљен близу границе са Бугарском докле стиже једна цев Турског тока која може да транспортује 15,7 милијарди кубних метара гаса на годишњем нивоу. Она се даље продужава преко Бугарске, Србије до Мађарске и капацитет те цеви није сада искоришћен у потпуности. Бугарска је пролетос одустала од куповине руског гаса, Србија добија око 2,2 милијарде годишње тим транспортом и још неке додатно уговорене количине, Мађарска добија око три милијарде и око милијарду Хрватска.
Она напомиње да је Мађарска недавно тражила да се гас који је добијала преко украјинског гасовода преусмери на Турски ток што је, како сматра, вероватно и зачетак те идеје да Турска буде главно чвориште за транзит руског гаса. Ту идеју је, несумњиво, подупрла и чињеница да Турска има и гасовод Плави ток капацитета 16 милијарди кубних метара годишње.
„Ово што је Путин сада најавио може да значи да ће се кроз Црно море можда градити још нека цев која ће бити паралелна са постојеће две цеви Турског тока, што би било добро не само за Турску него и за Бугарску и Србију, па и Мађарску. Ту би онда била једно чвориште гаса које стиже са Балкана за Европу. У том случају бисмо сви имали већу зараду од транзитних такси“, напомиње Путниковићева.
С друге стране, то би, по њеној оцени, значило сигурност допремања природног гаса сада када је Европа на прекретници. Европски политичари ће, додаје она, морати да одлуче шта ће они убудуће по питању снабдевања руским гасом. Она подсећа да су се само пре три недеље хвалили како имају 80 одсто пуна складишта гаса, а да се сада показало да ће у јануару, у јеку зиме, ниво у складиштима пасти на око 20 процената.
То значи да уопште није сигурно снабдевање Европе гасом, каже она и додаје да је амерички или било који други утечњени који стиже танкерима због технологије транзита знатно скупљи од оног који стиже цевоводом. Он није успео да надомести количине руског гаса зато што га нема довољно, али и зато што за њега нема довољно пријемних терминала. Уз то, он је неколико пута скупљи и питање је да ли ће купци то моћи да плате.
„Сада је Турска у ситуацији да јој Русија нуди оно што је Бугарска изгубила. Сетимо се да је Бојко Борисов, који недавно поново дошао на власт у Бугарској, када је покварио аранжман за градњу Јужног тока капацитета 63 милијарде кубних метара гаса годишње, а Турска добила гасовод, почео да прича да у Бугарској прави гасни хаб“, подсећа наша саговрница. Тиме је хтео да поправи ону грешку коју је направио са Јужним током.
